Žaretu,
prijatelju
koji je pobedio
senku

GOSPODIN STRAH

Mrznja Bes

Čulo se: „Av!“

A onda i dečji vrisak.

Bilo je još jedno: „Av!“ i mahanje repom…

Nekoliko sekundi kasnije: „Hi, hi, hi, hi…“

Onda igra. Pa smeh. Pa igra. Pa radosno „Av!“

Kad su se rastali, svako svojoj kući, iza njih je ostao neko.

Gospodin Strah. Usamljen.

„Nije uspelo.“, reče gledajući za devojčicom.

Pogledao je za kucom: „To nije dobro.“, mislio je gledajući je kako veslo maše repom čekajući večeru.

Pogledao je opet za devojčicom: „Ne, ni to.“, progunđa posmatrajući je kako kikoće u maminom zagrljaju. „Zašto nije uspelo?“

„Idem. Nekog uvek mogu uhvatiti.“ I krenuo je. Usput je nailazio na razne:

„Nnnn…ne. Mačke se lako opuste. To nije ni za na zub.“ I nastavio je dalje.

„Nnnn… ne. Psi su veseli, to nije zdravo.“ I nastavio je dalje.

„Ah!, ptice!“, uskliknuo je i one se razbežaše.

„Dobar dan, gospodine Strah“, čuo se glas odnekud.

„Dodjavola, to je gospa Oprez…“, ljutnuo se i samo joj odmahnuo rukom u prolazu. „Gde god da si.“, dodade u sebi pošto je nije video. „Zaboravio sam da ta večno-budna-stara-gospa vlada pticama.“

„Gladan sam.“ Guđao je vukući se putem.

Umoran, ušunjao se u kantu za otpatke i odatle posmatrao prolaznike tražeći novu žrtvu.

Video je zaljubljeni par:

„Ne. Izgled da su se tek upoznali, previše sam gadan da bih čekao…“

Nastavio je da vreba.

„Ne. Deca za dve sekunde zaborave. To sam već pokušao.“, umorno dodade.

Ugleda pauka:

„Ne. Oni su kao ja.“

Vreme je prolazilo, ljudi su šetali tamo-ovamo, tamo-ovamo… Ali niko mu se nije činio kao dovoljno dobra žrtva. A onda:

„O, mladi kolega, odmaraš malo?“

„O, gospodine Teror,« – reče s dosadom u glasu – »vrebam plen.«

»Samo mi je još ovaj trebao.« dodade za sebe.

Gospodin Teror ga procenjivački pogleda:

»Ne ide Vam baš, je l’ da, gospodine…?«

»Gospodin Strah«, predstavi se gospodin Strah.

»Pa, gospodine Strah, čini mi se da imate neki problem?«

»Nemam problem, vrebam odgovarajući plen!«, nervozno će gospodin Strah.

»Ali, park je pun plena, samo priđi nekome i…«

Gospodin Strah ga besno pogleda. Htede nešto reći ali se predomisli u poslednjem momentu.

»Čekate odgovarajuću žrtvu, je l’ da?«, vragolasto će g. Teror, naglašavajući ono »odgovarajuću«.

»Jeste!, čekam odgovarajuću žrtvu.«, netrpeljivo mu odbrusi g. Strah.

»Mladi gospodine, pogledajte!, eno idealne žrtve!«

Bio je to bračni par, srednjih godina. Hodali su ruku pod ruku u smeru obližnje kuće.

»Oni izgledaju previše opušteno…«

»Nebitno je kako izgledaju, to su ljudska bića, oni se majstorski pretvaraju, samo se prikaži jednom od njih i, videćeš, dalje je lako.«

»A otkud Vi to znate? Kako možete biti tako sigurni?«

»Iskustvo, mladi kolega.«, isceri se g. Teror.

»Onda Vam ih prepuštam, iskusni gospodine.«, progunđa g. Strah.

»Zahvaljujem.«, nakloni mu se g. Teror i teatralno krenu ka svojoj hrani.

Klizio je po travi pored staze, šuškao kroz grmlje i bacao kamenčiće pokušavajući da iznenadnim zvucima skrene pažnju na sebe.

Činilo se da mu je uspevalo. Žena se sve napetije osvrtala i trzala na svaki zvuk dok ju je muž sve nervoznije povlačio za sobom ka kući.

Žustro su ušli u kuću ne primetivši crnu senku kako se uvlači za njima – pravo kroz vrata, kao da ih nema.

Gospodin Strah je sa zanimanjem pratio šta će dalje biti. Usput vrebajući svoj odgovarajući plen.

U kući kao da se ništa nije dešavalo. A onda se čuo lom. Pa besan muški glas. Pa još loma.

Gospodin Strah se ozari!

»Bes!. Gde je bes, tu je strah! Starom kolegi baš ide.«

Kroz lomljavu začu i jecanje.

»Oh!« – oduševio se – »Dezert!«

Još ljudi je nailazilo i zastajalo u blizini kuće. Svi zabrinuti. Neke žene i uplašene.

Osetio je kako u njima raste neprijatnost, briga, strah, panika.

Prišao je bliže.

Ubrzo je cela ulica pulsirala strahom. Mirisala na hranu! Došlo je još crnih senki.

Krenuo je na gozbu.

»Đavolski dobra večera!«, dobacio mu je neko iz lelujave crne gomile.

Gozba je trajala celu noć.

Negde pred zoru:

»Dobro jutro, mladi kolega.«

»Dobro jutro.«, zadovoljstvo sitosti mu sad malo splasnu. »Šta ste im uradili?«

»Ah, mladi kolega, s ljudima je lako, žene su osetljive, muškarci agresivni, malo unervoziš ženu, muškarac to oseti i dalje je lako, samo sediš i sladiš se, sve sami urade.«, zadovoljno se cerio g. Teror. »Iskustvo, mladi gospodine.«

»Tako jednostavno?«, zamišljeno će g. Strah.

»Kao što vidiš. Bilo je hrane i za goste. Verujem da si došao na gozbu. Nijedan pravi gospodin u crnom to ne bi propustio.

Gospodin Strah se samo iscerio.

»Do skorog viđenja, gospodine Strah.«, mahnu mu u pozdrav i krenu a onda, kao da se setio još nečeg: »Mladi g. Strah!«, pozva ga.

»Slušam.« – namrgodi se – »Kad bi prestao da mi se obraća tako!«, dodade sebi u bradu.

»Ne dozvoli im da se sete nečeg lepog.«

»Nečeg lepog? Šta??«

Ali, g. Teror je već otišao.

Celog tog dana gospodin Strah se odmarao u napuštenoj zgradi stare klanice. Energija straha, bola, nemoći i beznađa činila ga je snažnijim. A nje je na tom mestu bilo u izobilju. Zidovi su bili natopljeni decenijama rada, i s tendencijom da takvi ostanu stolećima.

Kada je stiglo veče i glad se vratila.

I gospodin Strah je otišao u svoju osmatračnicu – kantu za smeće.

Prolazila su ista lica. Svi osim sredovečnog para.

»Mogao bih da odem kod njih opet.« – razmišljao je – »Bila bi to laka večerica.«

A onda ugleda jednu vrlo staru ženu na klupi preko puta.

»Kad li se ovo stvorilo tu?« – pomisli – »Stara je. Mršava. Verovatno i bolesna. Biće to lako. Pomisliće da sam gospodar Smrt i umreće od straha. Večeras ja priređujem bogatu gozbu!« Kada bi strah mogao da se raduje, ovaj trenutak bi bio upravo to.

Prevrnuo je kantu kada je izlazio, sablasno šuštao granjem žbunja usput, lomio suvarke, naterao jednu mačku da se probudi i pobegne, srušio je nekoliko kestenova starici iza leđa… Ali, ništa nije vredelo, starica je i dalje mirno sedela i dremala. Odlučio se za direktan napad! Napravio je krug oko nje, prošao kroz nju i na kraju se smestio na klupu s njene leve strane. Učinilo mu se da je starica pritom blago zadrhtala, ali sad je opet mirno dremala.

»Nešto nije kako treba. Učinio sam sve da me primeti…«, sedeo je zbunjen.

Onda starica otvori oči i pogleda u smeru gospodina Straha.

»Ti hoćeš da ja pomislim da si smrt i da si došao po mene?«

»Oho,« – pomisli gospodin Strah – »sad će!«

»Ali ja se ne plašim smrti.«

»… a možda i neće.«, kolebao se.

»Sve što postoji je život. I smrt je život. Nemam gde da odem, svugde je život.«

»E, dođavola, opet sam promašio.«

„Ti si senka, hraniš se strahom i patnjom. I ja se hranim nečim i, direktno ili indirektno, stvaram strah i patnju tako da ti ne mogu zameriti ništa.“

Gospodin Strah je sada, pored gladi, počeo da oseća i neku čudnu slabost. Ovo mu se još nije desilo.

„Umesto straha osećam samo razumevanje, i saosećam s tobom, ali nikako ti ne mogu dati ono što očekuješ.“, osmehnula se starica.

Gospodin Strah je skoro potpuno izgubio snagu.

„Sada mi te je skoro žao, ali nemam vremena za osećanja te vrste kada je oko mene sva ova lepota života. Pogledaj onaj list! Danas je lepši nego juče!“, oduševljeno uzviknu baka. „Oblaci su tako divni! Vetar mi donosi miris Sunca na zalasku, malopre mi se pčelica odmarala u krilu a i mačka koju si probudio potrčala je ka meni bez straha i zahvalna sam joj na poverenju…“

Gospodin Strah je sada već potpuno izbledeo, smanjio se i skoro nestao.

„…Toliko je lepote svuda okolo da to malo tvoje namere nimalo ne utiče na mene. Volela bih da ti mogu pomoći ali u meni je samo ljubav tako da ti samo ljubav mogu ponuditi.“

U tom momentu psić dotrča do klupe i uskoči starici u krilo. Igrao se, prevrtao, mahao repom, lizao joj ruke, veselo lajao… Starica se radovala s njim a gospodin Strah je nestajao.

„Ne dozvoli da se sete nečeg lepog…“, odjekivale su reči u sećanju, tiho, sve tiše a onda je sve nestalo za gospodina Straha.

Starica se još neko vreme zabavljala sa psićem sve dok nije odskakutao na poziv mladića zagledanog u mobilni telefon. Nervozno i namršteno je tapkao po displeju.

Iznad glave kao da se mogla nazreti neka tamna senka…

„Shvatiće jednom.“ – osmehnu se baka – „Nikakva tehnika ne može zameniti onu pufnastu lepotu koja mu se vrzma oko nogu…“

„Ljubice! Večera je gotova!“, prekide je glas.

„…osim, možda dobre večere…“

„Hajde, dušo, ohladiće se!“

„…i moje Milice.“

esmi

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s