Grad u kojem živim

Untitled4Zrenjanin, grad koji umire, kažu. Nekad mesto srećnih, kulturnih i pristojnih ljudi. Sećam se. Danas mesto nezadovoljnih, nezainteresovanih, duhom mrtvih i siromašnih »ljudi« koji očekuju da se grad promeni da bi i njima bilo dobro, »ljudi« nesvesnih da grad čine njegovi žitelji, a ne obrnuto.
Grad bez pitke vode, celu deceniju. Ali nema veze, zašto bi se oni nešto cimali. Čekaju da se problem reši sam ili da ga reši neko drugi. Grad u kojem sve propada ali nam treba uglančan trg da Ceca falšira na njemu, da ljudi imaju gde da sednu i provesele se malo jer život je težak… Grad kojem trebaju i splavovi na stajaćoj vodi jer nema dovoljno kafana naokolo a zelenila je ionako previše, je l’… Taman da preko ograde bace malo smeća i da im dete ima gde odmah da piški – super, bar ne moraju u toalet da ga vode, neće se primetiti na vodi ništa… Grad gde oni koji sebe postavljaju na sam vrh evolutivne lestvice smeće bacaju preko terase, kroz prozor, svugde po ulici koja je za mnoge i javni wc – super! Pa bože moj, tako nešto se, prirodno, radi na ulici, po ćoškovima ili bilo gde, može i u prolazima između zgrada, pored prehrambenih prodavnica… Jer mi smo superiorna bića na ovoj planeti! Grad licemera. Grad nasilja. Nasilja nad ljudima i nasilja nad životinjama. Grad kojeg se sramotim. Grad u kojem žive »ljudi« bez sadržaja, neodgovorni »ljudi«, »ljudi« kojima sve smeta, »ljudi« zaokupljeni isključivo kritikovanjem, ogovaranjem, dokonim sedenjem na klupi i posmatranjem prolaznika, zabadanjem nosa u živote onih malobrojnih koji, za promenu a i na neprijatnost onim prvim, nešto čak i rade u svom životu, kojima je do tog nečeg stalo!, a i ne daj bože da je uspešan u tome…!
Juče su četiri mala života ugašena. Ostavljeni su (u kutiji, pred kapijom) ljudima od strane »ljudi« koji probleme rešavaju tako što ih prebace drugima. Ali koga je briga. To su samo kerovi. Ili: to su samo mačketine. Rodi se, pokupiš i baciš. Crknuće već za nekoliko dana od gladi i žeđi. Pa šta. Mi smo ljudi a oni su samo primitivne životinje.
Nedavno je jedna ulica »očišćena« od mačaka, vlasničkih mačaka, mačaka koje neko voli i smatra ih svojom porodicom. Neko ko ima visoko mišljenje o sebi, a u stvari običan manijak, ubijao ih je i bacao pred kapije komšijama. Dvema mačkicama su odsečene šapice i ostavljene su na ulici da iskrvare… Vlasnicima životinje je žao da je sterilišu ali im nije žao da joj bebe bace i time ih najsurovije ubiju! Primera »ljudske« »superiornosti« ima beskonačno mnogo… Ali koga je briga.
Bolje je da se ulicom šeta manijak nego mačka ili napušten pas. Mačka će im ogrebati dete!, zaraziće ga nekom gadnom boleštinom!, ker jedva čeka da nekog ujede…, kerovima i mačkama nije mesto ne ulici ( i nije, ali recite to »ljudima« koji ih bacaju na ulicu kao gore pomenuto smeće). A manijak… Šta može manijak? Koga je briga, oslobodio ih je komšijske mačketine koja im tu samo smeta. Drži glodare na distanci, izneđu ostalog… A manijak ima dete, ili će imati dete…
Danas »ljudi« ne uče decu (unučiće) saosećanju i poštovanju već podstiču agresivnost, tolerišu nasilje…, iživljavanje… Ali kad se desi da im dete strada kriva je država, društvo… svi samo ne oni. A dete odraste. Kao što su i oni odrasli, lenji da se bar obaveste, kad već neće da se pristojno obrazuju.
Ako nečije dete iz mržnje ili obesti osakati, mrcvari ili ubije štene, tek rođeno mače ili odraslu životinju, taj neće kasnije zabosti nož drugaru u stomak ili pucati u njega zbog bog te pita već čega i neće silovati nečiju ćerku… Neeee… To se dešava nekom drugom, tamo nekima, nekim budalama, njihovo čedo će možda samo pregaziti mače biciklom, izvadiće mu oko ili uraditi nešto slično, beznačajno… Šta ih briga. Samo da ne bi svoje dragocene sive ćelije zamarali odgovornim vaspitavanjem. A i ko još danas voli i uči ljubavi i poštovanju? To je tako passe…
A i policija… Bože!?! Nemaju drugog posla nego da brinu o tamo nekim uličnim životinjama! Iako im zakon to nalaže. Iako im je to posao ZA KOJI PRIMAJU PLATU!
Njihovo je da brinu da ja ne prebijem manijaka (psihopatu). Ali i da me opomenu ako dam hranu napuštenoj životinji. Jer se ni to, kao, ne sme.
Ma sve je u redu, samo da nam je kafića, rijalitija, kockarnica, splavova, dilera po školskim dvorištima… i “novaca”!, i da nema na ulici nikakvih mačketina i keretina – to sve treba pobiti.
Ali bolje je da nemamo “novaca”!, jer kako bismo kukali po vasceli dan kad bismo ih imali?! I šta bi nam bilo opravdanje za agresiju i nezadovoljstvo? Ovako smo razočarani i nasilni s razlogom pa šta fali ako iskalimo bes i frustraciju na nekakvoj prljavoj mačketini ili bespomoćnom štenetu!
Ne smem da izađem na ulicu jer svaki put strahujem da ću ugledati još neko izmrcvareno malo telo pored kojeg mirno prolaze pošteni građani.
U gradu u kojem baš svi jadnici misle da su unesrećeni pravednici.
Ovaj grad i treba da umre.
Da bi se rodio nov.
(tekst je iz 2014.god.)
Advertisements

AKO HOĆEŠ

Kad te uhvate crne misli

prvo ih primeti –

ako hoćeš,

onda vidi da li uživaš u njima –

ako hoćeš,

imaš li neke koristi od njih

i onda odluči šta ćeš –

ako hoćeš,

hoćeš li uživati u toj teškoj tami

ili ti se više dopada da budeš svetla i lagana.

Naravno,

ništa od ovog ne možeš

ako nisi svesna da možeš.

I ako nemaš želju da možeš

ili hoćeš.

 

KREIRAJTE ODGOVORNO SVOJU REALNOST!

KREIRAJTE ODGOVORNO SVOJU REALNOST!

Koliko puta tokom dana pomislite na nešto lepo?

Koliko puta na dan poželite sebi sreću? Koliko puta na dan pomislite na neke lepe trenutke iz (svoje) prošlosti?

Da li maštate?

Ili ste i vi jedan od miliona nezadovoljnih ljudi koji kad im, recimo, zafali novca razmišljaju kako da smanje izdatke a ne kako da imaju više novca, i samo razmišljate o svojoj ili nečijoj nevolji i očajno želite da izmenite stanje u kojem se nalazite? Dobra vest je da vi to možete da učinite, možete promeniti svoje trenutno stanje, svi to mogu da učine, ali, pre svega trebate znati i biti sigurni u ono što zaista – srcem! – želite, a to nije uvek lak zadatak :o)

Često ljudi žele nešto što ima komšija preko puta ili kum Marko ili kolega Strahinja a da im to u stvari nije potrebno, jure postignuća drugih ljudi, to ne žele srcem već egom, što ostvarenje želje može da učini izuzetno teškim jer misao nije „podgrejana“ odgovarajućim osećanjem… Žale što nemaju umesto da žele da imaju. Ili su previše vezani za sticanje, što im konstantno stvara napetost… Veliki problem sa stvarima, novcem pogotovo, je u tome što ljudi previše brinu o njima – što više brinete o novcu to ga manje imate i što ga manje imate Vi više brinete. I upecani ste! :o) A jedini način da imate više novca (ako je novac to što Vam nedostaje) je da prestanete da brinete.

Neke stvari Vam nisu potrebne i Vi, u dubini duše, znate da je to tako ali iz uma Vam stižu veštački stvorene, nametnute želje koje silom pokušavate da ostvarite i tako sebi stvarate samo frustraciju. Koja vodi u dublju frustraciju i gubljenje energije… Dok ne dirnete dno. Život će Vam biti mnogo ugodniji ako prestanete da gledate TV. Ili, bar, ako prestanete da nasedate na medijsku propagandu. Ta mala promena u navici doneće Vam veliku promenu u životu.

Ukoliko imate problem s pronalaženjem posla verovatno se grčevito držite stava „Danas je mnogo teško naći posao“. To možda može biti problem velike većine ljudi, ali ne mora biti i Vaš!

Ukoliko bolujete od neke hronične bolesti, zapitajte se koliko ste se navikli na to svoje stanje i zaboravili se u njemu. Zaboravili ste koliko ste Vi moćni, koliko moćniji u odnosu na bilo koji problem u koji ste se upetljali i ne vidite izlaz :o)

Ukoliko imate posao, dobro zdravlje i zaradu ali nesrećni ste jer se osećate usamljeno, bez prijatelja, bez životne saputnice/saputnika, svog dragog bića, zapitajte se koliko (i da li) stvarno volite sebe.

Ukoliko imate sve ali Vam je život dosadan, zapitajte se da li ga zaista živite, ili jurite kroz njega nesvesno, vođeni inercijom okruženja.

Tri pravila za ostvarenje potrebnog (željenog):

  1. Napravite listu svojih želja. Stavite na papir minimum 100 želja koje imate. Sistemom eliminacije svedite listu na jednu ili dve/tri želje koje su Vam prioritet, napravite od želje cilj i radite na ostvarenju svog cilja. Pravljenje liste ciljeva (želja) Vam pomaže da ne rasipate energiju već da je kreativno usmerite.
  2. Svakodnevno nekoliko puta pročitajte svoju listu želja i razmišljajte afirmativno o pojedinostima sa spiska što češće možete. To Vas održava u usmerenju. Sve čemu posvećujete pažnju raste, ako nečemu ne posvećujete pažnju to polako odumire ili nestaje iz Vaše života.
  1. Ne govorite nikome o Vašem planu izuzev Moćnoj Sili unutar Vas, koja će Vam otvoriti put ka ostvarenju ciljeva. Ukoliko imate u blizini prijatelje koji će Vas podržati, možete im se poveriti. Izbegavajte razgovor s onima koji će Vam govoriti da ste u zabludi i da je ostvarenje Vašeg cilja nemoguće. Verovatno ćete im poverovati, a ono u šta verujete postaje Vaša realnost.

Postepeno precrtavajte ostvarene ciljeve i dodajte nove kada se pojave.

I opustite se. Radujte se ostvarenju umesto da brinete da li ćete uspeti. Osećanja su jako važna! Pazite da li kreirate iz straha ili iz ljubavi.

Ako nečemu poklanjate pažnju dobijate ga još više. To je Zakon.

Nije potrebno analizirati kako će Vaša unutrašnja sila ostvariti Vaše ciljeve, t.j. dovesti Vas do rešenja. Usmerite svoju pažnju/energiju (misli i osećanja) ka ostvarivanju cilja i iščekivanju pozitivnog ishoda.

Ovo je najbitniji momenat! Iščekujte kao kada ste, još dok ste bili dete, očekivali da Vam baka donese rođendanski poklon ili kao što ste očekivali da Vam voljena osoba kaže da Vas voli i sl. :o) Budite radosni u svom iščekivanju, jer ako zabrinuto iščekujete nećete izvući maksimum. U stvari, hoćete, izvući ćete maksimum, ali maksimum karakterističan za upravo to, takvo, stanje bića. Što je mnogo manje nego ako ste radosni. Videćete kada uporedite :o)

Vrlo bitan detalj je i način kako formulišete želju. Umesto „Neću da budem siromašan“, odnosno upotrebe tzv. negativne terminologije, napišite „Uvek imam koliko mi je dovoljno.“ ili „Živim u izobilju“ ili „Bogat sam materijalno i duhovno“ (obratite pažnju šta osećate u ovom momentu!), ili umesto „Neću da budem luzer“ napišite „Sve što želim mogu da ostvarim“ ili „Uspešan sam u ostvarenju svojih zamisli!“, pošto, ako bolje razmislite, Vi i jeste uspešni u projektovanju sebe kao luzera, ukoliko stvarno imate stav o sebi da ste luzer – a život Vam, na osnovu toga, nudi samo takve okolnosti i dešavanja. U slučaju da osećate nevericu ili podsmeh kad pomislite da možete živeti u izobilju eto Vam objašnjenje zašto ste tu gde jeste. :o) Razmislite i o tome koliko volite sebe.

Obratite pažnju i na zamku skrivenog sabotera, može se desiti da mislite da imate pozitivno usmerenje (mišljenje) ali da u pozadini imate skriveni strah ili stav da, iako Vi pozitivno mislite, na kraju ipak izvučete deblji kraj. Ako nesvesno verujete u to onda je baš to vaša realnost. Pazite. Um možete upotrebiti i zloupotrebiti, sve zavisi od Vas.

Ukoliko Vam se čini da nemate želju/cilj, ako ste u fazi: „Ma dođavola sve!“ i ništa Vas ne interesuje, ne opterećujte se, cilj će se već pojaviti, sigurno je suprotnost onog što Vas je dovelo tu gde ste. Samo se opustite u trenutnom stanju, ma kakvo ono bilo, nemojte stvarati dodatnu napetost. Nijedno stanje bića nije večno. Ako to imate na umu i imate bar malo volje da popravite svoje stanje bića i svoju životnu priču, ništa nije nemoguće. Zauzmite stanje biće koje želite, zadržite ga – i Vaša realnost počinje da se menja u Vašu korist. Samo budite svesni, budni i držite uzde čvrsto, odlučni da uspete. Vaša realnost se oblikuje na osnovu onog šta ste a ne samo na osnovu želje. Analizirajući svoje okruženje možete mnogo saznati o sebi.

Ako možete u svom umu da stvorite situaciju gde je Vaš cilj već ostvaren – uspeli ste!

 

Korisna vežba je i prosto dobijanje ideje da možete.

Dobijte ideju da možete biti srećni. Dobijte ideju da možete biti voljeni. Dobijte ideju da možete raditi posao snova. Dobijte ideju da možete biti bogati. Dobijte ideju da možete imati savršeno zdravlje… Ako imate problem da dobijete neku ideju, pokušajte da dobijte ideju da možete da dobijete ideju kakvu god želite. Posmatrajte svoje reakcije na pokušaj dobijanja ideje – to su sve nesvesni mehanizmi, nametnuti od strane društva, roditelja, obrazovnog sistema… Primetite ih i nastavite dalje s vežbom. Igrajte se!, dokle god ne usavršite svoju sposobnost dobijanja ideje. A onda prosto odlučujte i kreirajte. Zanemarite reakcije na dobijanje ideje, tj. ne kačite se za njih, one će se menjati. Vi istrajte. Vi svakako već sve vreme kreirate svoju realnost – primetićete – samo sad pokušajte da to činite svesno i u smeru u kom želite da Vaš život ide. U dosluhu s Vašom pravom prirodom. Slušajte srce.

Princip važi za svaku životnu situaciju, svaki problem, bilo da je u pitanju zdravlje, odnosi, finansijska situacija, obrazovanje, duhovni napredak… Ako znate šta hoćete, donesete odluku i u svom umu radosno prihvatite to kao stvarnost – Vi ste uspeli.

Prirodno je da ćete u početku biti skeptični, sumnjaćete i preispitivati se i kad Vas takve misli uhvate i preuzmu kontrolu nad Vama, izvucite listu želja/ciljeva, pročitajte je ponovo (iako je već znate napamet i možete je ponoviti tri sekunde nakon buđenja), govorite sebi o Vašim željama, sve dok sumnja koja remeti Vaš napredak ne nestane. Zapamtite, ništa Vas ne može sprečiti da imate ili postignete ono što iskreno želite. Osim Vas samih.

Mnogi ljudi su već razumeli i uspeli, zašto ne biste i Vi? Osim ukoliko iz nekog razloga ne želite.

U početku Vam se može dešavati da zaboravite i udaljite se od svojih nastojanja. Sila inercije deluje kako u spoljnjem svetu tako i u unutrašnjem. Stare navike će Vas vući nazad… Korisno je da pronađete način kojim ćete sebe održati na putu napretka. To može biti bilo šta: ceduljica sa malim podsetnikom, afirmacijom, spiskom onog šta želite da promenite kod sebe, tj. šta želite da postanete… Možete crtati, pisati, posećivati forume na internetu gde se okupljaju ljudi koji su na istom putu kao i Vi… Imajte neku svoju referentnu tačku, nešto što će Vas vratiti kad dolutate. Promena nije uvek laka u početku. Ali istrajte. Vremenom će se oko Vas okupiti ljudi koji će Vam biti podrška. A i okolnosti će Vam biti više naklonjene. Vi ćete početi da vibrirate drugačije pa ćete sličene vibracije i privući.

Važno je i da budete realni i što konkretniji u svojim zamislima. Možda je i moguće da Vam neko pokloni crveni ferari, tri sekunde nakon što ste ga poželeli, ali nekako sumnjam da će Vam se to desiti na samom početku :o)

Ako želite posao, zapišite kakav posao želite. Nemojte želeti bilo kakav posao, u smislu: „daj šta daš“, jer ako želite bilo kakav posao – bilo kakav ćete i dobiti. Ako želite posao koji ćete raditi s uživanjem onda usmerite svoju energiju ka dobijanju takvog posla. Ili započinjanju sopstvenog. Doživite to kao svoju realnost, kao da je već ostvareno. To je već deo Vašeg života. Vi radite posao koji volite. Vi ste to! Uđite u tu situaciju! I volite sebe. Volite i prihvatite sebe.

Vrlo slično je i sa ozdravljenjem od bolesti. Ako umesto očajavanja: „Joj bolestan sam…“, „Uff grooznooo… (šmrc)“, „Jadan jaa…“ ili, ne daj bože „Nema mi pomoći…“ koje Vas obuzme i tera po svom, ako umesto tih misli počnete da uz pomoć sećanja izvlačite iz sebe osećanje zdravlja, snage, radosti, ljubavi… i ako počnete da ih stvarate i održavate u svom telu, voleći sebe, krenuće i ubrzan oporavak. Probajte i videćete J Samo se ponovo osetite zdravi i održavajte taj osećaj/vibraciju zdravlja. Nenaporno. Ako će Vam u održavanju namere/nastojanja pomoći da pijete neki lekić – pijte ga. J Ako mislite da ćete se još više razboleti ako ne uzimate neki lek onda će se to i desiti. Vaš stav je ono što ima najjači uticaj, sve drugo su manje ili više dobra pomoćna sredstva :o)

Isto je i sa regulisanjem telesne težine. Ako se opterećujete mislima kako morate da smršate najverovatnije je da ćete se ugojiti još više. Ili ćete silnom mukom skinuti pet do deset kilograma pa ih vratiti vrlo brzo. Umesto da mislite kako morate da smršate preusmerite svoje razmišljanje na to kako je dobro biti fit i zdrav. Zamišljajte sebe kao vitku i snažnu osobu. Radujte se promeni i svom novom izgledu umesto da se mračite što imate dvadeset kilograma viška…

Setite se – čemu poklanjate pažnju to dobijate.

Ljudi su skloni da krive društvo i državu za sve nevolje koje su ih snašle ali time samo sebi šalju poruku da nisu sposobni da vode svoj život. Ne očekujte od drugog da popravi Vašu situaciju, taj drugi sigurno ima pune ruke posla vodeći sopstvani život, zašto bi preuzimao odgovornost i za Vaš. Preuzmite odgovornost, promenite svoje stanje bića i krenite napred. Svi mi usput nekako zaboravimo da smo mi društvo, da smo mi država i da mi možemo da menjamo sve što nam ne odgovara. Počevši od sebe. Moguće je naći rešenje svakog problema.

Oslonite se na sebe. U redu je tražiti i primiti pomoć od nekog, ali nije u redu očekivati da drugi reši Vaše probleme.

Neki ljudi oslonac traže u roditeljima, u bračnom partneru, u prijateljima, u anđelima, u Bogu…, svugde samo ne u sebi, a time samo umanjuju svoju sopstvenu vrednost. Sami sebe sabotiraju. I onda opet krive druge… I sve u krug.

Volite sebe i želite sebi najbolje. Ono što je za Vas najbolje! Milion dinara dnevno možda nije ono što Vi zaista želite za sebe. Možda samo želite čamac i ljuljuškanje na rečnim talasima. Možda želite da odete u šumu i živite u divljini, sami, sa životinjama. Možda želite svoj mali atelje? Možda želite monaški život… A možda baš želite milion dinara dnevno i da razvijate neki svoj biznis. Jedna stvar neće svakog čoveka činiti jednako srećnim i ispunjenim. Svi smo različiti. Vidite šta je to što Vas čini srećnim i krenite u ostvarenje svog cilja. Bez obzira na reakcije prijatelja i okoline. Vi ste ovde da živite svoj život a ne njihov. A ako nešto možete da zamislite, to možete i da ostvarite. Na neki svoj način. Ne idite slepo onuda kuda su išli drugi, budite otvoreni da otkrijte sopstveni put uspeha u životu. Uspeh ne podrazmeva isključivo materijalnu (finansijsku) stranu. I nije uspeh imati nečiju potvrdu da ste uspeli. Nije uspeh postići ono što drugi smatraju životnim uspehom. Uspeh je ono što Vi smatrate svojim uspehom. I pomozite drugima da i oni budu uspešni u svojim životima, nenamećući im Vaše želje već podržavajući njihove, ukoliko su u skladu s Vašim životnim principima.

Smanjivati troškove ili ne?

Kao i u svemu, i ovde postoje krajnosti.

Neko troši previše, više nego što može sebi da priušti, bilo da ima 1.000 dinara u džepu ili 100.000 ili 50 dinara. Neko se trudi da troši što manje bez obzira da li ima 1.000 dinara u džepu ili 100.000 ili 50 dinara. Neko troši koliko mu je zaista potrebno…

E sad, problem u glavnom nastaje kad imamo manje od onog koliko nam je potrebno. I krenu brige… Pa dođemo na onaj poznati problem s novcem: što ga manje imaš to više brineš, što više brineš to ga manje imaš. Gde prekinuti začarani krug? »Kad bih imao više novca ne bih brinuo.«, je logika skoro svih nas. A svi znamo koliko je to teško. Težak je i obrnuti slučaj, ali je daleko efikasniji.

U redu je štedeti i smanjiti troškove ukoliko su neumereni, u redu je smanjivati troškove i u slučaju kad upadnete u finansijsku nevolju… Ali, ako ste u nevolji i samo gledate kako da sve više smanjujete troškove i opterećeni ste manjkom novca… samo sve dublje gurate sebe u nevolju. Smanjite troškove privremeno ali se mentalno usmerite ka povećanju prihoda. Ima ljudi kojima je problem da žele sebi više. Ima ljudi koji uživaju u patnji. Ima svega na ovom svetu. Nečiji mentalni sklop ne dozvoljava iskakanje iz obrazaca svog okruženja, iliti mentaliteta. Mnogi ljudi misle da će biti cenjeniji ako nemaju i muče se, nego ako imaju i ako im je dobro u životu.

Verujte da možete sve što zaista želite i polako će Vaše sposobnosti rasti, kako bude rasla svesnost zakona da slično privlači slično, sigurnost i poverenje da svet funkcioniše drugačije nego što su vas naučili. Kad budete videli da možete – moći ćete još više :o) Ovo vam je isto kao da idete u teretanu ili sl. Ako hoćete da vam telo bude u tip-top formi radićete vežbe. Isto tako, ako želite da vam um radi savršeno morate vežbati :o)

Ako mislite „Ja ne mogu“ – nećete moći. Ne zato što niste sposobni već zato što ste svojim mislima kreirali sebe kao ličnost koja (može da) „ne može“ J. Doduše, i okruženje Vam je u tome „pomoglo“. Ali to je ono što ste sami stvorili! Stvo-ri-li ste! Stva-ra-te! Promenite to! Promenite misli. Imate sposobnost da mislite misli koje hoćete. Mislite one misli koje će Vam doneti dobro a ne one kojima ćete sebi život učiniti mizernim. Uložite napor i Vaš život će se promeniti. Osvestite sebi sve te podsvesne mehanizme kojima robujete. Ostvarite svoju pravu prirodu!

A Vaš primer će pomoći drugima.

To je pravilo.

To je Zakon.

Možete da ne verujete i da ne probate – ostaćete tu gde jeste.

Možete da ne verujete ali da se potrudite – Vaš život će početi da se menja.

Ako razmislite i poverujete i s radošću krenete u istraživanje – Vaš život će se izmeniti bukvalno preko noći!

Analizirajte svoj (do)sadašnji način razmišljanja, i život koji živite, i uporedite.

Možda ćete reći da nemate vremena za to jer morate da zarađujete za život, da odete tamo ili onamo, uradite ovo ili ono, stignete negde, deca, stari roditelji, suprug/supruga, žurba, obaveze, obaveze, obaveze…, nema vremena da se misli… Ali, Vi već sve vreme mislite. Samo promenite kvalitet tih misli. Obratite pažnju na njih i ne dozvolite im da one, Vaše nesvesne misli, vode Vaš život. Preuzmite kormilo i sami upravljajte brodom. U osnovi, radićete sve što i do sada ali svesno i odgovorno. Biraćete.

Ako Vam je potrebno neko posebno vreme, dajte ga sebi. Makar petnaest minuta pre spavanja. I zaspite s tim mislima. Trudite se da zaspite sa što pozitivnijim mislima. Ako zaspite s brigama nećete se dobro odmoriti, Vaše telo će tokom cele noći biti pod stresom, u grču. A onda će Vam i dan biti takav… Pa u krug. Morate negde prekinuti niz!

Ali, budite oprezni da Vam te pozitivne misli ne postanu dodatno opterećenje ili nešto što će Vam biti način izbegavanja da se suočite s realnošću. Misliti pozitivno ne znači i biti slep za sve ono negativno što se dešava. Samo nemojte dramiti :o) i povećavati nevolju… Udahnite duboko par puta, setite se da rešenje uvek postoji i uzmite pozitivan pristup problemu.

Moguće je ostvariti i ono što će Vas učiniti srećnim i ono što će Vas učiniti jadnim, ono što će uništiti sreću drugih, ono što će prouzrokovati bolest i smrt, ono što će Vas porobiti i poraziti u Vašem kasnijem životu. Vi možete da imate sve što želite ali morate prihvatiti odgovornost za svoje izbore i biti svesni posledica svojih dela. Prema tome, kada počnete da radite na ostvarenju svojih želja/ciljeva, planirajte ono za šta ste sigurni da donosi samo dobro Vama i drugima na Zemlji. Delujući na taj način krećete na put ka budućim nagradama koje su čak i izvan granica sadašnjeg ljudskog razumevanja. Ne možete očekivati sebi dobro ukoliko činite da druga bića pate.

I ne opterećujte se. Nemojte se siliti da po svaku cenu imate samo pozitivne misli i osmeh na licu bez obzira na sve. Nema ničeg lošeg ni da povremeno osetite tugu, samo se nemojte zaglaviti u njoj. Desiće Vam se nešto što nije poželjno, smrt dragog bića, pucanje duge veze, bolest, poslovni krah zbog ko zna čega (u prirodi života je promena, sve ima svoj kraj da bi se krenulo u nešto novo i sveže)… i može se desiti da emotivno padnete i da osećate da nemate snage da nastavite dalje; dozvolite sebi vreme za proživljavanje tog iskustva do kraja, nemojte bežati od osećanja, ne potiskujte ih – doživite ih do kraja, na dnu tuge naći ćete novo rođenje i životnu lekciju. Samo pazite da se ne zaboravite i ne nestanete u iskustvu. Nađite nešto za šta se možete uhvatiti da bi plivali kroz nabujalu reku. Neku misao, nekog prijatelja ili prijatelje, ideju, kućnog ljubimca ili uličnu životinjicu, napišite nekoliko reči na parčence papira i držite ih u džepu, pročitajte kad Vam je najteže… U životu prolazimo kroz razna stanja, ali to su samo stanja i možete ih iskoristiti za duhovni rast ili možete pasti.

„Upamti da nijedno ljudsko stanje nije trajno, pa se nećeš preterano radovati sreći, niti suviše tugovati u nesreći.“ (Sokrat)  Imajte to na umu.

I nemojte druge kritikovati zbog njihovih negativnih stavova, dajte im informaciju i nastavite dalje. Sirova sila nije put. I pazite da Vas ne upetljaju u svoj pesimizam :o) Budite pažljivi i otvoreni, prijemčivi… To će Vas učiniti ranjivim, ali isplati se :o)

Nijedna knjiga i nijedan učitelj Vam ne mogu reći sve, mogu vas samo podstaći da se otvorite iskustvu, tražite i učite posmetranjem, odlučivanjem i razumevanjem, budnom pažnjom.

Ljubav.

Svima se dopada da budu voljeni. A ko je spreman da voli?

U suštini, postoje dve osnovne emocije, jedna je ljubav a druga je njena suprotnost – strah.

Zahvaljujući ljubavi imate sva ona lepa osećanja i stanja koja smatramo poželjnim: optimizam, strast, radost, zadovoljstvo, spokoj, sreću… Zahvaljujući strahu imate sva ona osećanja koja nas sputavaju i koja karakterišemo kao loša i nepoželjna ali, ipak, to su osećanja koja najviše negujemo u sebi: nezadovoljstvo, ljubomora, tuga, bes, mržnja, netrpeljivost…

„Voleću te ako me voliš“ nije ljubav. Da biste voleli ne morate ići okolo i grliti svakog na koga naiđete. Niti se zaljubljivati tri puta dnevno :o) Ne morate raditi nista. Ako negujete ljubav u sebi, ako njoj poklanjate pažnju i energiju umesto da ih dajete strahu tako što ćete razmišljati o svemu što Vas plaši ili povređuje i sl. – širiće se sama oko Vas. Biti dobar, biti pažljiv prema nekome je izraz ljubavi. Pomoći nekome bez očekivanja da vam taj neko uzvrati uslugu je izraz ljubavi. Bilo da Vam je taj neko poznat ili potpuno nepoznat. Jednostavno, delujete u skladu s tim kvalitetom u sebi. U skladu s tom vibracijom. Vibracijom ljubavi! A slično privlači slično :o) Privlačite ono šta ste vi sami, ne zaboravite.

A Vi ste ono šta o sebi mislite. Vi kao ličnost, a ne Vi kao ko Vi stvarno jeste. Ako ste mrzovoljni, razočarani, zlonamerni, zavidni…, nećete biti srećni. To jedno s drugim ne ide. Ne možete u isto vreme osećati sreću i ozlojeđenost.

Sve je energija i sve vibrira. I slično privlači slično. To je jedan od Zakona univerzuma u kojem živimo. To je realnost. Naši stari su to znali. Znamo i mi ali ne obraćamo pažnju. „S kim si, onakav si.“, kažu. Drugi ljudi i okolnosti su Vam ogledala vas samih. Ako Vam se ne dopada okruženje – promenite sebe. Možete postati sve što želite. Ukoliko želite da budete osoba puna razumevanja, saosećanja, ljubavi…, budite to. Ne čekajte druge da se promene, promenite se odmah. Ako svi čekaju da neko drugi napravi promenu, promene nikad neće biti. A možemo učiniti da nam svima bude bolje. U osnovi, svaka promena je stvar odluke. Neke promene su mnogo teške i naizgled neprihvatljive, ali sve zavisi od Vas.

„Svi koji ste ostvarili radost, morate je podeliti s nekim. Sreća je rođena kao blizanac.“ (Bajron)

Najbitnije je da volite sebe. Voleti sebe ne podrazumeva ugađanje svojim sebičnim interesima i povređivanje drugih. Voleti sebe ide ruku pod ruku s voljenjem svih.  Ako volite, prosto volite. Ali morate krenuti od sebe. Ako ne volite sebe upašćete u zamku podređivanja sebe drugima. A to ubija ljubav. Ubija Vašu sposobnost da volite i gura Vas u osujećenost, tugu, zabrinutost i na kraju u strah i bedu.

Obratite pažnju na svoja osećanja, ona su Vam pouzdan vodič kroz život: ukoliko u nekoj situaciji imate loš osećaj, vidite šta je to šta u stvari želite i usmerite se ka tome. Loša osećanja su pokazatelji da niste na pravom putu i da treba da siđete s njega.

A um ima tri vrlo korisne sposobnosti: analitičku, programsku i izvršnu. Koristite analitičku da odlučite šta hoćete, programskom ga usmerite ka svom cilju a izvršna će ga ostvariti po prirodi stvari. Uvek je tako. Izvršna sposobnost se ne bavi analizom da li je ono što hoćete dobro za Vas ili ne, ona samo materijalizije Vaše misli. A Vaše misli kreiraju Vašu realnost, setite se. Pazite šta mislite. Zavirite u svoj um, posmatrajte misli, pregledajte programe koji Vas vode kroz život, obrišite one koji Vas guraju na stranputicu i koji su Vam u suštin nepotrebni, napišite nove programe koji će Vam život učiniti prijatnim i uspešnim (uspešnim u onom pozitivnom, poželjnom smislu; uspešni ste svakako, samo što češće materijalizujete svoje brige i strahove nego ono što srcem sebi želite). Probudite se i koristite svoju moć, nemojte više ići dalje kroz život kao da patite od amnezije :o)

Morate se promeniti ako želite promenu u životu.

„Mislilac je kreativan sa svojim mislima. Jedini način kojim bi mogao dokazati da ovo nije apsolutna istina je s mišlju, ili mišljenjem, da to nije tako – time dokazujući aksiom.“ (Sondra Rej),

„Kakve su ti misli, takav ti je život.“ (otac Tadej),

„I sve što zatražite u molitvi verujuć, dobićete.“ (Jevanđelje po Mateji 21:22),

„Zabrinutost je molitva za ono što ne želimo.“ (Džon Asaf)

„Sve u svemiru u tebi je. Od sebe zatraži sve.“ (Rumi),

Mnogo je ljudi pričalo i još uvek priča o Zakonu i mnogo je načina na koji se to može raditi – a možda najvažnije:

„…većina ljudi živi a da nije svesna toga da su duhovna bića…“ (Seren Kjerkegor).

Postoji svega nekoliko razloga zbog kojih ne biste mogli živeti onako kako Vam se dopada. Ili razmišljate suprotno od svog cilja (plašite se neuspeha i sl.) ili uopšte nemate cilj. Ili ste možda neodlučni po pitanju istog i cupkate u mestu. Ili Vam je vaspitanjem nametnut stav (program) da ne zaslužujete bolje. Ili, a nadam se da nije to slučaj i kod Vas, kažnjavate sebe zbog nečeg što ste uradili i ne dozvoljavate sebi dobrobit u životu. A to može biti velik problem. Moraćete poraditi na osvešćivanju problema, prihvatanju sebe, razumevanju i opraštanju i ljubavi prema sebi.

MaštajteKao deca. Svi ste videli decu kad se igraju sama, ili u društvu, i izmaštaju situaciju… Mnogo se dobro zabave :o) Zabavljajte se i Vi. Za decu ta situacija je realna, oni ne misle da fantaziraju, oni ulaze u dešavanja… Kao vrhunski glumci u uprestavi (ulozi) koju igraju. Uđite u situaciju, učinite je realnom, kao deca. To Vam može biti zgodna vežba za usavršavanje tehnike kreiranja sopstvene realnosti :o)

Pazite, nemojte upasti u zamku da igrate igru pukog izmišljanja umesto igru kreiranja. Nemojte biti onaj ko kreira sebe kao osobu koja sedi i zamišlja da kreira, sebe kao zamišljaoca umesto sebe kao kreatora. Budite kreator. Vi ste kreator! Vi i jeste kreator! Hteli ili ne Vi to jeste, to Vam je priroda. :o) Kreirajte pametno i svesno.

Mogla bih sad proširiti priču i navesti Vam nekoliko primera iz života mnoštva ljudi koji su ostvarili svaki svoj cilj… Ali, to možete i sami, i nije poenta da se ugledate na priče drugih ljudi, Vi morate otkriti sebe. Prestanite da gledate okolo, okrenite se unutra, otkrijte sebe ponovo. Obrišite loše programe koji Vas vode kroz život, napišite nove, svesno!, i izrazite sebe! Ignorišite mišljenja i procenjivanja od strane drugih, njihove podsmehe, kritike i osude… Okrenite se sebi, slušajte svoje osećaje, imajte poverenje u svoje unutrašnje vođstvo, održavajte radost u srcu, uspostavite nove navike i nov način razmišljanja, neka Vas greje vatra ljubavi umesto straha i Vaš život će se promeniti.

Zapamtite, sve je u osećaju! Pripalite u sebi vatricu i održavajte taj plamen.

Uložite napor u pozitivnom smeru. Vremenom će Vam trebati sve manje napora i stvari će ići same od sebe, svojim prirodnim tokom, kao što inače i idu, samo što mi pravimo probleme sebi i jedni drugima. Kad promenite sebe promeniće se i Vaše okruženje. Budite svesni te činjenice. Podsećajte se svakodnevno.

Znate li zašto je mnogo lakše ostvariti ono što ne želite? Zašto je lakše kreirati iz straha? Zato što nemate ometanja. Ljubav ne ometa već dopušta (šta god bilo to što radite) a strah poseduje tu agresivnu karateristiku, tešku i uznemirenu vibraciju koja se nameće… Lakše je osećati nelagodu zbog nečeg što Vam nedostaje ili strah da će Vam se nešto gadno desiti, nego samo sliku li osećanje onog što želite u svom iskustvu (životu).

Kad nešto nemate a želite, ocećanje nedostajanja i strah da to nećete dobiti je odmah tu, banuće čak i kad svesno krenete u razmišljanje da to možete imati, iliti da ga imate. I onda ćete se vi uhvatiti za tu snažniju emociju i pitaćete se zašto vaša želja ostaje neispunjena. Ne ispunjava se zato što ste usmereni ka nedostajanju umesto ka posedovanju.

Vibracija straha jeste snažna, vibracija ljubavi jeste nežna…, ali postoji tu još nešto što ljudi uporno zaboravljaju, zanemaruju, ignorišu… Postojite Vi! Vi imate poslednju reč, Vi odlučujete. U suprotnom, život se oblikuje sam a Vi ste samo gradivna materija.

Ako imate cilj, sad imate i smernice kako da ga ostvarite. Krenite :o)

Vi niste materijalno biće koje ima duhovno iskustvo, Vi ste duhovno biće koje ima materijalno iskustvo! Vi niste Vaše telo već Vi imate telo, koje koristite. Telo je Vaša manifestacija. I sposobni ste da upravljate svojim iskustvom (manifestacijom). Zapamtite to! A duhovno biće nema ograničenja. Osim ukoliko ne ograniči samo sebe :o)

Otkrijte to za sebe!

I otkrivajte dalje. :o)

************************

Dodatak

 

DVA PRISTUPA

Postoje dva puta, odnosno dva pristupa kreiranju svoje životne priče, iliti svoje realnosti:

Voljni (gde ulažete određeni napor) i tzv. Nevoljni (gde se stvari dešavaju spontano, ali ne i haotično).

U prvom, svojom voljom i svesnom namerom usmeravate energiju ka onome što želite imati (kontemplirate postojanje toga u svom životu) i motivisani ste željom.

U drugom, radite na svom duhovnom razvoju i stvari se dešavaju same od sebe. Ali ne u onom nesvesnom smislu kad Vam se dešavaju stvari koje ne želite i kojih se plašite i život Vam je u haosu… U ovom slučaju dolaziće Vam stvari koje su Vam zaista potrebne.

Koji god pristup da imate, kojim god putem da krenete, promena ličnosti je ono što je neophodno samo je motiv drugačiji, ali i postignuća.

Ipak, verujem da je drugi put daleko poželjniji.

E sad, da li koristiti vreme i energiju za svoj lični rast i razvoj ili koristiti vreme i energiju za ostvarivanje želja? J

Željama nikad kraja i ako krenete tim putem samo ćete juriti ka ostvarivanju novih, pogotovo u potrošačkom društvu u kojem živimo gde Vas na sve načine podstiču da želite sve i svašta što Vam u osnovi i nije potrebno. To je pravilo u svemu čemu se posvetite, put kojim ste krenuli vodi Vas dalje u istom pravcu.

Istina je da ćete nešto u sebi promeniti (u životu je nemoguće ostati isti sve vreme) pitanje je samo šta, koliko i u kom smeru. Možete vremenom postati pohlepni, sebični, egocentrični… Sve se može upotrebiti i zloupotrebiti, od čiode i parčeta papira preko atomske energije do ljubavi… I ljudi s lošim namerama mogu iskoristiti mogućnost i uspeti u svojim zamislima. Mislim da smo svesni postojanja i takvih ljudi oko sebe.

Ako se iskreno uputite putem duhovnog razvoja, putem Srca, vaša ličnost će se menjati onako kako se vaša svesnost bude širila. Dobijaćete sve što vam je potrebno – bez pohlepe, sebičnih interesa, povređivanja drugih… – ostvarivaćete svoje ciljeve ni ne trudeći se, stvari će Vam dolaziti same… ali nećete biti vezani za želje niti motivisani njima.

Želja sama po sebi nije loša, loša je vezanost za želje.

Naravno, oba puta imaju svoje poteškoće i zamke ali ako ste iskreni i istrajni neće biti većih problema.

Prvi pristup je možda bliskiji muškarcima i mladima – aktivan je,

drugi je bliskiji ženama i onima koji su u zrelim godinama – kao široka, postojana reka je.

Ipak, tvrdih pravila nema.

U osnovi, Vaš život je odraz onoga šta ste Vi.

Radite »na sebi« i sve ostalo će doći samo od sebe.

esmi

… Eh…

Našoj velikoj,
Hoppi Vangli :o)

… Eh…

voleti

Eh...

Osetila sam sreću i tugu istovremeno.
Sreću iz sebe i tugu iz nje,
odnosno iz sećanja na nju.
Da li je ljubav moguća u tuzi?
Da li je tuga moguća u ljubavi?

»Baba Mima, ajde da nam gledaš u karte?!«

Nećka se.

»Aaajde!«, mole je u glas, kao srednjoškolci na ekskurziji.

»Dosta sam vam gledala… Ne!«

»Otkrij nam skriveno!«, dobacuje neko iz grupice mladih ljudi okupljenih u dvorištu Mimine kuće.

»Skriveno…«, zamišljeno reče baka Mima, više za sebe.

»Ako hoćeš nešto da sakriješ,« – nastavlja Mima kao da ne čuje nikog – »gurni to u svoj um. Sve što tamo staviš biće na sigurnom za vek vekova. Zaboravićeš i da je tamo. Nećeš ni znati gde da tražiš. Ako li i potražiš, potrošićeš večnost da nađeš. Ako nađeš. Tamo smo svi sakrili sebe. I zaboravili. Izgubili pamćenje. Zalutali u snu.«

»Otkrij mi, baba Mima, za koga ću se udati!«, smeje se glas iz grupe.

»Kad ću da se obogatim?!«, dovikuje neko drugi.

»Ispričaću vam priču…« – nastavlja baka Mima da sledi svoj tok misli ne obraćajući pažnju na dobacivanja – »… priču o ženi koju znam…«

Grupa se smijulji, kao da gleda malo dete ili neku smešnu egzotičnu životinjicu.

»Slušamo te baba Mima.«, dobacuju i kikoću se i dalje.

»… Živela je u gradu, koji i nije grad, ali oni koji tamo žive vole da misle da su građani… Kao i vi, deco… Došli ste na planinu, na izlet, ili šta već, i vratićete se uskoro nazad u vaše zgrade, beton, buku, sivilo i prljavštinu grada, verujući da ste pametniji od nas seljaka, nas brđana… Pa, eto, i ona je htela pobeći od seljaka, od sebe, od teškog života ali…, avaj… Otisnula se u svet, ali je sve od čega je htela pobeći sa sobom ponela. U sebi… Završila je velike škole… Velike neke škole…«

Mima je utonula u misli, a ostali – deca, kako ih je Mima nazvala – su se smeškali i gurkali laktovima.

»Baba Mima, a da nam ipak malo gledaš u karte?!«

»Vidim ja vas i bez karti…«

Smeh.

»Vidim da ste zaboravili…«

»Šta smo, baba, zaboravili?!«

»Srce, sine, srce.«

Nadmudrivali su se s Mimom još par minuta i, pošto nije htela da im udovolji, pokupili su se polako i otišli.

»Eee, deco, deco…«, uzdahnu baka Mima i onda primeti da je neko još uvek tu.

»Ja nisam zaboravila.« – reče sklupčana gomilica šarene odeće – »I hoću da čujem priču.«

Gleda je Mima…

»Mislim da je ta priča tebi već poznata…«

»Pa… Okolina me guši… Kao i nju… Ljudi su nekako… kao upleteni u san… Kao kad legnem da spavam i utonem u neku sliku i zaboravim sebe. Imam utisak da ljudi žive život kao što ja sanjam san. Iako ga u stvari ne sanjam, sanja on mene. Nesvesna sam potpuno. Nekad mi je lepo, nekad grozno, ali kao da ne utičem na ta dešavanja…«

Mima i dalje gleda.

»Budnija si nego što misliš.«

»Budnija od njih, da…« – pogledala je s uzdahom u smeru kuda je otišla grupa u kojoj je do malopre bila.

Mima je delovala zainteresovano: »Slušam te, slušam…« – reče ulazeći u trošnu, lepu kućicu koja joj je bila dom – »Samo ti pričaj…« – čulo se rušenje, kotrljanje nekog metala, Mimino nerazgovetno gunđanje pa opet malo rušenja… »Pričaj, rekla sam, slušam te ja…« – brundala je izlazeći iz kućerka. Nosila je neki zamotuljak, nešto pažljivo umotano u bordo pliš.

»Znaš… za razliku od ovih ljudi, ovih s kojima sam došla, koje sam ti dovela, koji su stigli od ko zna gde, ja živim ovde… Vratila sam se… Živela sam u gradu neko vreme jer sam mislila da će mi tamo biti bolje… Veća sredina, drugačiji ljudi, više mogućnosti i slobode… Ali sam se prevarila… Ljudi su ljudi i ja sam ja, pa gde god da sam… Kao i ona tvoja prijateljica o kojoj si htela da nam pričaš. Ovde imam neke probleme, tamo imam neke probleme… Svugde problemi. Negde ovakvi, negde onakvi, ali sve su to problemi, pa kakvi god. Sve sa sobom nosim, gde god da sam. To sam te jako dobro razumela…« – Mima je pomilovala zamotuljak – »A juče mi je ponovo bio jako loš dan, opet sam se raspadala, plakala, nisam mogla jasno da mislim, nisam mogla da se motivišem ničim, to mi je sad najveći problem, osećala sam prestrašnu usamljenost, poniženost, beznađe… Uveče mi je uglavnom bivalo bolje, pošto sam sedela za kompom i pričala s ljudima koji ne žive ovde ali koji su mi ostali prijatelji od ranije, komunicirala umesto da sve držim u sebi ali sinoć mi ni to nije pomagalo. Sedela sam i plakala pred tastaturom. Mislim da ni ti ljudi više ne znaju šta bi mi mogli reći i kako mi pomoći. Meditacija mi ovog puta nije donela olakšanje i neku spoznaju, samo jedva malo mira i energije. Sinoć sam se, onako iz stomaka, iz dubine sebe, zapitala zašto mi jutro donosi novi krug patnje, čak i kad mi uveče bude bolje i shvatim neke stvari i oživim i poželim da krenem dalje svojim životom… Odgovor nisam dobila, ali!, kad sam se ujutru probudila, pre mame, patnje nije bilo. A onda se ona probudila i počela da radi ono što svakog jutra radi: da priča sama sa sobom, besni u kupailu, lupa po kuhinji… I meni se vratilo sve. Opet sam počela da osećam strah, nesigurnost, tugu, napuštenost, usamljenost, poniznost… Opet sam počela da se povlačim u neku svoju mrtvu, sivu, turobnu, tešku rutinu. Pokušala sam da sebe podignem ohrabrenjima i mišljenjem da treba da je pustim da radi šta radi i da se ne kačim za to, da ne shvatam ništa od toga lično, da je to njena životna priča… Ali džabe sve. Što je ona više besnela i pričala, meni je bilo sve gore. Jača energija pobeđuje, kažu. Mama to radi već godinama. U njoj kulja bes i nezadovoljstvo, mnome najviše, jer ne živim kako bi ona htela, nisam se udala i nisam joj rodila unuče nego sad “hranim kerove po ulici” kako ona kaže… U njoj je toliko mržnje da je i kuća postala natopljena i otrovna. Ako ne kritikuje mene, kritikuje komšinicu, svađa se s TV-om… Ekstremno je negativna! Nikako nešto lepo od nje da čujem, o sebi pogotovo.

Ja sam uvek morala da budem dobro dete, da slušam, da je slučajno ne osramotim, da ćutim i radim šta mi se kaže… Ubila mi je svaki osecaj sigurnosti i samostalnosti, samopoštovanja i samopouzdanja. Zato sam i Mm… svom partneru  povlađivala. A oboje su vage u horoskopu! Samo što je Mm… on malo naprednija verzija mame, finija, blaža, dobronamernija…« – Mima je počela da odmotava svoj zamotuljak – »Od kad pamtim sebe mama mi je pretila izbacivanjem iz kuće: “Idi, nađi gde ti je bolje!” ili “Svi samo tebe čekaju!”, “Nesposobna si da živiš!”… i sl. Tu kuću nikad nisam doživljavala kao svoj dom, bila sam više nešto kao podstanarka. I vremenom sam počela da verujem da sa mnom nešto nije u redu i da sam promašen slučaj. I to sad živi u meni i vodi me kroz život. Nesvesno. I mnogo je jako. Mama nikad nije pokazivala emocije kao nežna majka, uvek je bila čelična žena koja se bori kroz život… I razumem je. Nije joj bilo nimalo lako. Ali ne može tako. Ranije, kad mi je zbog nečeg bilo teško i ako bih pokušala da pričam s njom, prvo bi rekla: “Nemoj da ja čujem da si ti nešto…”, kao, nemoj da me osramotiš pred ljudima. I to “ja” joj je u skoro svakoj rečenici. Sva je puna sebe. I jako dominantna. Teška. Nije ni čudo što mi je tata poginuo – pobegao je jadan. Sad se druži samo s jednom komšinicom, a i nju mrzi i stalno kritikuje. Optužila ju je da joj vrača nešto… Kad joj žena vrati pozajmljeno brašno ili so ili slično, ona to odmah baci… Ali ode na jutarnju kafu kod nje.

Jutros kad sam ustala, videla sam to. Celu tu situaciju mene i nje i mog života. Znala sam i ranije, ali sad sam videla, osetila drugačije. Kao kada uključiš još jednu lampu u sobi i sve u njoj zablješti, sve što si videla odjednom vidiš još jasnije. Sad znam da nisam ja greška već da me je vaspitanje ubilo. Kao da sam se na trenutak probudila i videla gde sam…

Naravno, mama misli da ja živim kao bubreg u loju i da mi ništa u životu ne fali… I da je ona uradila sve najbolje.

Znam da je dala sve od  sebe, bolje nije znala, ali ugušila me je. Misli da me voli a u stvari voli nešto umišljeno. Ona i nije svesna mene. Ne voli mene nego neku svoju sliku mene.

I šta sad mogu da uradim? Kako da sad popravim “kvar”?«

Kako da prestanem da tražim sigurnost u drugima? U Mm… partnerima, recimo?

On mi je bio utočište. Njegov stan mi je bio druga kuća, mesto gde mogu da se sklonim od straha i nesigurnosti… A sad kad je otišla više ni to nemam.« – Mima se nasmejala i počela da ređa karte – »A mama i dalje kune i mrzi i slušam je kako govori sama sa sobom da idem i tražim gde mi je bolje… A ja sad nemam gde.« – Mima ju je slušala i kao da je nestrpljivo čekala kraj tužbalice – »Kad dođem kući zavučem se u sobu i ne mrdam. Pazim da ne pravim previše pokreta samo da joj ne privučem pažnju, kao da se štitim od napada roja komaraca ili slično, da me ne bi opet za nešto kritikovala ili mi pričala o tome kako komšinica ovo, komšinica ono, ovaj je ovakav, onaj je onakav… Ubija me tim svojim ponašanjem. Energetski me isprazni! A previše je stara da bi se menjala. Bilo je pokušaja, naravno, ali su propali. Previše tvrdih stavova je… A stalno mantra: “Bože, bože.”- kao, teško joj je, a posle psuje tog istog boga kojeg priziva u pomoć…

U meni živi strah. I vodi svoj sopstveni život. Nezavisno je biće. Parazit koji se hrani mojom energijom. I ceo život mi izgleda nesigurno i sve je samo neka borba. To nema smisla. Često mislim da je mama u pravu kad kaže da sam nesposobna za život, tako se i osećam. Kad ona umre ostaću apsolutno sama, bez ikog svog, ma kakav taj neko bio, i šta mi preostaje nego da i sama umrem. Plašim se života…«

»Dobro, dosta… Shvatam priču… Sanjaš. Probudićeš se. Kad ti dosadi…«

Šarena gomilica se razočarano promeškoljila.

»Šta misliš o sebi to ti drugi rade. Ako imaš stav da si jadna, ljudi oko tebe će ti to i dokazati. Ako imaš stav da se nikad nećeš promeniti, okolina će i to podržati. Ono šta je u tebi to je i napolju. I neće se promeniti dok se ti ne promeniš. Drugačije ne može biti. Ne pitaj me zašto, ne znam, nisam bila kod boga.«

»Ali ja želim da mi bude bolje. Ne želim sebi loše stvari…«

»Slušaj, sad sam ti rekla,« – zagunđa Mima gledajući u karte na stočiću – »i neću da ponavljam, nisi glupava, potrudi se da shvatiš, ako hoćeš… Možeš ti da želiš šta hoćeš, ništa se neće desiti sve dok ne odlučiš – svesno ili nesvesno, a u glavnom je nesvesno – da to uključiš u svoje iskustvo. Ako hoćeš, ako stvarno hoćeš, da vidiš ko si i šta si, pogledaj svoje okruženje. Ono je tvoje ogledalo.«

Šarena gomilica se namrštila.

»Mršti se ti kol’ko ‘oćeš, ja ti kažem, pa radi s tim šta ti drago.« – samozadovoljno će Mima – »A sad znaš sve i više nisi dete i prestani da kukaš nego učini nešto.«

»Ali, ne znam više šta da radim sa sobom, nemam ni cilj ni interesovanja… a ni neku posebnu želju da bilo šta radim…«

»A ko kaže da moraš nešto da radiš?«

»Pa…«

»Šta pa? Šta pa? Ko kaže da moraš da želiš? Ako nemaš želju nemaš ni problem. A ti, ludo, imaš želju da želiš. Samo što to ne vidiš! Pa se silno trudiš da nešto poželiš…« – zakikotala se Mima na sav glas – »Ako ništa ne želiš uživaj u onome što imaš, neko nema ni to, ako nemaš nikakav cilj uživaj u onome što si već ostvarila… Samo budi u sadašnjosti, ne lutaj po crnoj prošlosti i ne fantaziraj o katastrofalnoj budućnosti i nema problema. A to što kukaš samo znači da ipak imaš neku želju, ili želje, neispunjene, samo ih nisi dovoljno svesna. Praviš sebi problem i istrajavaš u njemu, a istrajavaš jer imaš neki interes u njemu, inače bi ga rešila. Sa problemima je jako lako: ako nešto hoćeš, uradi to ili pusti, i nema problema.«

Šarena gomilica je samo postiđeno slušala i ćutala.

»I da li ti slušaš sebe nekad? Da li čuješ šta pričaš? Malo pričaš kako si svesnija od drugih, malo kukaš kao da si bezvredni crv. Kakvo je tvoje stvarno mišljenje o sebi? Odluči se već jednom.«

Šarena gomilica je crvenela i postala nekako još manja.

»Znam ja šta tebe mori! A i lažeš me… Samo, opraštam ti, jer razumem.« – gledajući ispred sebe, skoro nezainteresovano reče Mima – »Kako joj je ime?«

Šarena gomilica je prebledela. Progutala knedlu. Trepnula. Promeškoljila se. Počela da smišlja šta da kaže, tj. da ponovo slaže. Dobro slaže!

»Nnn…« – zausti.

»Ne znam na šta misliš…, bla, bla, bla« – opet se glasno zasmeja Mima. Trajalo je to dok se nije zagrcnula. Onda obrisa oči, dođe do daha i šeretski nastavi – »Misliš da ne znam?«

»V-v…vidiš u kartama?«

»Ne vidim u kartama nego te pažljivo slušam!« – zakikota se opet – »Malopre si slučajno, nepažnjom rekla da je u pitanju žena…«

Šarena gomilica je drhturila u nevolji iako je Mima delovala skroz prijateljski.

»Dobro, tebe sad najviše mori taj raskid i problem partnerskih odnosa… Klasika!« – uzdahnu Mima.

Još jedna knedla je kliznula niz grlo.

»Deder, da čujem.«

Gomilica se promeškoljila…

»Pa…« – krenu stidljivo – »Znaš… Još je volim… i…« – zastade neodlučna.

»Daa…?«

»Pa…« – udahnula je i: »Kako nekome objasniti da ljubav, iskrena ljubav, ne može da umre, ne može da nestane, ne može da se završi…? Neki kažu da pustim i nastavim dalje. Nemaju pojma. Mogu da pustim nešto bez čega mogu. Kako da pustim nešto bez čega ne mogu. Kako da pustim dušu? Kako da pustim srce? Kako da pustim dah?, ne mogu živeti bez disanja. Ona je ta koju sam tražila celog života. Tražila sam je, i kad sam mislila da se neće pojaviti, kad sam već odustala… došla je.« – bila je na ivici suza – »Prelepa. Predivno biće. Uspavano, ali predivno. Ljubav koju imam za nju ne može uništiti ništa, ni vreme, ni drugi ljudi, ni okolnosti… Ništa! Izvire iz duše, iz mene ko ja stvarno jesam ka njoj ko ona stvarno jeste, takva kakva je: predivno, nežno, moćno ali uspavano biće… Drugačija je. Mnogo je više nego što misli da je. Vidim je! Znam je! Osećam je! Volim je! Znaam!!« – Mima krišom prevrnu očima. – »Previše smo obraćale pažnju na neke naše razlike. Sad shvatam da ih nema toliko. Sve su nebitne. Zaista. Mesecima dan i noć razmišljam, sanjam, učim… I znam.

Sada mi jedino ostaje da radim na sebi, što i radim, i da molim boga za pomoć, za čudo!, za milost da ponovo osvojim njeno srce. Koje sad pripada nekoj drugoj. Opravdano; shvatila sam.

Ali moja ljubav je večna. Kad sve prođe ona će živeti.

Ne izmišljam. Ne pričam samo tako… Znam. Ona je moja duša, moje utočište, moja ljubav, moje sve. Dragoceno biće koje volim neizmerno.

Mislim da ne zna koliko mi znači. Kako bi i znala kad joj nikad nisam rekla. Jesam pokušavala da pokažem ali mislim da mi nije uspelo. Žao mi je što sam zadržavala emocije. Sad vidim da to nisam ja. Sad sam još bolje upoznala sebe. Polako izlazim iz kaveza u koji sam se zatvorila. Zakočene emocije se oslobađaju – burno. Um luduje, takođe. Slike koje mi iskrsavaju… Sećanja. Dragocena. Draga. Bolna. Ona!

Volim je više od života.

Zvuči egoistično, ali ne verujem da iko u njoj vidi ono što ja vidim niti je voli i ceni koliko ja. Sad pogotovo.

Razmišljala sam o tome da možda nije za mene, da ja nisam za nju, da ovo, da ono… Sve su to gluposti! SVAKO ko srcem traži dobije ono što mu treba. A ja jesam tražila srcem. I došla je. Ona jeste za mene. Ja jesam za nju. Ima mnogo da da, imam mnogo da dam. Imamo mnogo zajedničkog i po neku osobenost.

Razlike koje imamo su ništa u poređenju sa onim što nam je zajedničko. Ja sada TOME poklanjam svoju pažnju, umesto da idem destruktivnom stazom.« – Mimi se oteo uzdah. – »Srela sam ljude koji su zajedno decenijama a imaju manje sličnosti nego mi. Ljubav je ono što ih drži zajedno. Prava ljubav. Imaju svoje živote, svoja interesovanja… ali su uvek tu jedno za drugo. To je dobro. Svi smo jedinstveni. Neponovljivi. Svoji. Ja tek sad znam da poštujem različitost. Ovo što se desilo nateralo me je da dobro razmislim o svemu, da shvatim mnogo stvari na koje nisam obraćala pažnju ili sam mislila da ih znam a u stvari nisam znala…

Videla sam koliko sam homofobična. Koliko me je strah da budem to što jesam. A mislila sam da nemam problem. To me je sprečavalo da iskažem emociju, da pokažem ljubav, da dam i primim ljubav… A, što je još gore, projektovala sam na nju odnos koji moja majka ima sa mnom, tj. svu njenu uzdržanost ja sam prenela u svoju vezu. Grešila sam mnogo. I, na žalost, gubitak je bio potreban da se konačno promenim. Kad nećeš milom, onda ćeš silom – kažu ljudi.

Mnogo toga je sad otpalo, samo još da tuga iščili i da čista ljubav ostane. Želim da opet budem u miru sa sobom, da budem u sebi, da vratim snagu, steknem sigurnost, rasteram strah… Da se oslobodim!

Ona mi je pomogla da sve ovo vidim. Ona mi je pomogla da se vratim sebi. Bila sam se izgubila u njoj, zaboravila se, podredila se… I onda izgubila i sebe i nju, nekog ko mi u životu najviše znači.

Sad kad vratim film sramota me je od skoro svega što sam radila, mnogo sam je zanemarila pokušavajući da se izborim s teškoćama u kojima sam se našla, bežala sam i od svojih osećanja i od problema s kojim je trebalo da se suočim… Sad je sve to otpalo, ali i ona je otišla, a ja je volim još više nego onda, više nego ikad, više nego ikog! I još mi je važnija! I još je dragocenija! I još je divnija! Nijedna reč ne može preneti šta osećam!

Protresla me je pošteno. Plačem danima jer sažaljevam sebe zbog gluposti koju sam uradila. I živim za dan kada ću ponovo osvojiti njenu ljubav.« – Mima se počeša po glavi i protrlja nos. – »Nikada neću odustati od nje. Ljubav koju osećam prema njoj neće i ne može nestati.

Možda više nikad nećemo biti zajedno, možda više ništa ne oseća prema meni, možda se više nikad nećemo ni videti, možda će me zaboraviti… ali ja ću uvek biti njena, u mom srcu biće samo ona.

Volim je neizmerno. Iskreno. Svim srcem. Samo nju. Večno. Verno kao pas…«

Mima se držala za glavu.

»Deca…« – uzdahnu – »… ali… decu ne možeš silom naterati da odrastu…«

Gomilica je i dalje drhturila.

»Znam da znaš šta me trenutno zanima i opseda…« – reče gledajući u Mimin tarot – »Da li da se potrudim i vratim je? Da li je dobro da ponovo budemo zajedno? Da li mi jesmo “dobitna kombinacija” kako mi reče jedna astrološkinja?«

Mima je razmišljala…

»Uzeću drugo pitanje kao glavno pitanje.

Sad ću da otvorim karte.

Otvori karte cigaaankoooo, reci mi vidis li njuuuuu…« – zapeva Mima

»Videću tebe ako i ti, NE DAJ BOŽE, dobiješ korpu.«

»Pu pu, pljuni u pazuke! Pomeri se s mesta…«

»To samo zato što me zezaš!«

»… Kucni u drvo… Pa ovo je pesma da zezam sebe.«

»Aha…, dobro, izvini. Mislila sam da se meni rugaš.«

»Ja ću da otvorim karte i da ti pričam šta kažu, pa ti vidi…«

»OK, spremna sam.«

»Uzrok trenutne situacije je nezrelost, nepromišljenost, prerana “potraga za nečim većim”. Neko je zagriz’o veći zalogaj nego što može da proguta i time upropastio stvar. Preterana predostrožnost je proizvela suprotan efekat.

Sadašnje stanje jeste neka duhovna jačina… Tako stoji… Religioznost, dužnost, obaveza.«

»Preterana predostrožnost? Ne razumem to.«

»To znači da si previše brinula o nekim stvarima o kojima nije trebalo. Ali ipak imaš duhovnu snagu da izdržis nedaće.

To je trenutno šta je.

Ti si na položaju da neko zavisi od tebe i da očekuje pomoć od tebe i imaš vlast nad nekim, iako nisi svesna. Ali stoje dve osobe koje su ti podređene, da se tako izrazim.«

»Vlaast??? Jaa???«

»Nekakvu. Možda ne vlast, ali nešto si iznad i neke dve osobe zavise od tebe nekako. Mama i mačka.«

»To sam i ja sad pomisila. Nema ko dugi.« – nasmejaše se obe.

»Trenutno imaš neku jačinu, u svakom slučaju… Oho!«

»Šta?«

»Ček’, da se konektujem na vasione, sad ću te rastumačim.

Opa!, vidi, vidi!, u budućnosti ti stoji Mag! To znači da si osoba sa jako naglašenom, silnom voljom, pa onda: odlučnost, samopouzdanje, fleksibilnost, samokontrola, stvaralaštvo, jedinstvo, završavanje započete obaveze, kreativnost, aktivnost… Volim tu kartu.«

»TO sam ja????«

»Veština prilagodljivosti je njegova, tj. tvoja najveća vrlina. Mag je originalan, kreativan i fleksibilan, ali vrlo lukav i vešto upravlja drugima, bilo dobrom ili zlom namerom. Karta ti poručuje da se ne plašiš postupati pozitivno i odlučno. Slabost volje i neoriginalan pristup predstavljaju prepreke za dalji razvoj događaja i za evoluciju. Nalaziš se u položaju da deluješ na druge.

To ti je budućnost. Ako ispuniš uslove. Ali to je karta broj jedan. Tako da…

Mag drži sve u rukama i sve mu je dato i time je ispunjen.

Jedan to je jedinstvo, ispunjenje. Znači, bićeš ispunjena onim što radiš. Možda ćeš da promeniš ili dobiješ bolji posao.

To je mnogo dobra karta, što se mene tiče.«

»To mi je i astrološkinja rekla. Ne za posao. Ali bi mi definitivno prijala i promena posla i bolja plata.«

»Ono što te izvlači, ono što je pozitivno kod tebe to je da od malih stvari napraviš nešto lepo i veliko. Tvoja vesela i lakomislena priroda«

»A šta sa mojom vezom?«

»Za to ću da ti kažem na kraj.

LAKOMISLENA!!! Dakle, tvoja bezbrižna i dečja duša. Jeste, jeste… Srljaš u razne stvari i maješ se tako nekim jednostavnim stvarima, ali te to ispunjava i čini ti život lepšim. Radiš nešto i ne razmišljaš o posledicama«

»Pa sad…«

»Ideš tako kroz život. Ono što te sputava je sreća. Ne zavisi od tebe ishod. Zavisi od drugih ljudi i od čiste sreće. Mada, kako ovde vidim, sreća će na neki način da se preokrene u tvoju korist. Ali nemoj mnogo da se oslanjaš na sreću jer je promenljiva i točak sreće se okreće.«

»A šta onda da radim???«

»Sve u svemu, imaš moć da okreneš stvari u svoju korist. Prošlost ti je gadna i mračna, nesigurna.«

»Pa sad, zavisi li od mene ili ne?«

»Osloni se na svoju duhovnu snagu i na svoju veselu prirodu koju si gurnula u zapećak.

Od tebe ne zavisi. Karte kažu da budeš to što jesi. Da si već izgrađena osoba.

A brojevi karata su ti ovako: 11, 5, 1, 0, 10 pa vidi i numerologiju.«

»OK, znam koga ću da pitam.«

»Sve je to neko jedinstvo nešto tako, neko ujedinjenje možda, ali ne zavisi od tebe. U svakom slučaju će da se završi dobro po tebe, bile vi zajedno ili ne. Eto, to kaže tarot«

»Da li je dobro da ona i ja opet budemo zajedno! To je bilo pitanje! Da li da se trudim oko nje?«

»Da li je dobro da budete zajedno…«

»A?«

»To je bilo tvoje pitanje.«

»Da. A tvoj vidoviti odgovor?«

»A odgovor je: osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.«

»Pa sad… Meni ovo zvuči ohrabrujuće! Obećavajuće…« – šarena gomilica je skoro zasijala. Srce poskočilo. Oživela je ponovo.

»Eto.« – završila je Mima.

»Hvala«

»Nema na čemu«

»Skroz interesantno. Moram da razmislim o svemu…« – smeška se.

»Odoh ja sad nešto da radim a ti razmišljaj kol’ko ‘oćeš.« – i uđe u kućerak.

»Dobro…« – šarena gomilica se zamislila. A posle tridesetak sekundi – »Idem sad malo da prošetam… I tako… Ovaj… Mogu li da dođem opet za neki dan?«

Prvo se čulo rušenje po kući a onda i mrgodno: »Ma dođi, ko ti brani.« – i onda još malo kućnog kotrljanja…

»Pa, dobro… Idem ja onda… Do viđenja…«

Kotrljanje.

************

»… osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.«, »… osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.« – mantrala je hodajući –  »…doći će do ispunjenja.« Kakvog ispunjenja? Ispunjenja želje ili mog ispunjenja? Pokajala se što nije pitala. Ali, dobro, pružiće joj se prilika kad za nekoliko dana opet poseti Mimu.

I kako je sebi mogla da dozvoli takvu neopreznost da otkrije svoju tajnu skoro nepoznatoj osobi! Srećom, sve se dobro završilo! Čudna je žena ta Mima… Ko bi rekao da starijoj ženi, seljanki, neobrazovanoj… neće smetati nešto što je tabu čak i u većem gradu… Mada, kad malo bolje razmislim, ona uopšte ne deluje kao neobrazovana!… Čudna žena, baš čudna žena.

Šta li je mislila kada je rekla da se oslonim na svoju duhovnost? Dobro, znam da treba da se osnažim i vratim sebi… Ako će mi to pomoći da vratim svoju ljubav uradiću sve. »… osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.«

Hodala je i razmišljala. Priroda čini čuda! Smiruje. Uravnotežuje. Pruža utehu. Osećala je kao da je u meditaciji. Verovatno je i bila. Primetila je i da je mnogo srećnija kad ne razmišlja u negativnom kontekstu.

»Čudna mi čuda.«, prekorila je sebe.

»Treba da prestanem da usmeravam pažnju na osećaj njenog nedostajanja već da je usmerim ka njenom ponovnom osvajanju! Ponovno osvajanje svoje izgubljene ljubavi!« To ju je podiglo. Bodrila se:

»Biće sve u redu! Ne usmeravaj misli ka patnji! Samo budi u sebi, budi mirna, u miru, i budi u sebi. Radi na sebi! Osnaži se. Nađi utočište samo u sebi!«

Pozitivno usmerenje joj je smanjivalo patnju. Entuzijazam umesto samosažaljevanja.

Izlazila je svakog dana u prirodu i osluškivala. Drveće joj je pričalo o snazi i postojanosti, voda o istrajnosti i ispravnoj prilagodljivosti, ptičice o radosti, nebo o saosećajnosti, Sunce o ljubavi, ljudi o njoj samoj… Ljubav je svugde, ali u ljudima najmanje. Svi su zabrinuti i u žurbi. Ne primećuju ništa oko sebe. Traže ljubav ali je ne daju…

»Boli me želja da budem voljena.« – odjednom je primetila.

»Transformiši bol nedostajanja u iščekivanje.« – šapnuo je povetarac. I opet joj se srce otvorilo.

»Iščekivanje da se vrati? Ili da nađem drugu?!« – odjednom se pojavila alternativa.

»Iščekivanje onog što je za mene najbolje.« – zaključi.

A onda je primetila da oseća da je taj zaključak nešto kao odstupanje od sebe, od sebe kakva je mislila da je, odustajanje, na rastanku je obećala čekati, ostati verna po bilo koju cenu… Šta sad? Ostati ista i patiti ili se promeniti i biti srećna? Želela je da bude srećna ali nije mogla da dozvoli sebi promenu. Ovaj uvid ju je šokirao. Ali i obradovao, jer je sad znala šta je drži u problemu – ono što ima običaj da naziva svojom glupom doslednošću: ostati pri odluci po bilo koju cenu. Veliki teret je pao s tom realizacijom.

»Ako se ne menjam pretvaram se u ustajalu, smradnu močvaru! Šta ću ikome takva. Šta ću sebi takva!? Šta ću njoj takva!«

»Ja dozvoljavam sebi promenu!« – izgovorila je – »Ja dozvoljavam sebi brzu promenu!« – izašlo je ravno iz srca, s osmehom i olakšanjem, s ljubavlju.

»Zvučim kao Lujza Hej!« – smejala se radosno.

Pogledala je oko sebe – sve je promena! Sve je živo – život je promena! Čak će se i njena ljubav promeniti, zašto bi onda ona sama ostala ista?!

Otišla je do reke, izavadila iz džepa papirić sa odštampanom fotografijom svoje izgubljene ljubavi i predala je vodi.

Gledala je kako reka ljuljuška i sporo odnosi papirić. Sedela je i gledala…

»Ode.«

Javila se tuga. Vezanost se opire slobodi.

»Šta me to vezuje za nju?« Zastala je da razmisli. Tražila je odgovor osećajem. Srcem.

»Šest godina, šest godina zajedno. Potreba da bude pored mene. Njeno prisustvo, blizina, njena energija… Miris!… Godi mi to.« – počela je polako.

»Uspomene: putovanja, šetnje… Želim to i dalje.« – trudila se da se ne pomeri, da ne rasprši osećaje koji su nadolazili.

»Potreba da budem voljena, tj. da imam nekog ko me voli i koga volim. Utočište. Potreba da budem s nekim, da nisam sama. Osećaj krivice da sam ja upropastila vezu. Očekujem da ona popuni prazninu u mom životu, u meni.« Ovo poslednje je bilo poražavajuće.

»Dovela sam sebe u situaciju da ništa ne mogu da uradim bez nje. Čak sam ubedila sebe da je to OK. Ograničila sam sebe.« Poražavajuće.

»Ali!, moj život nije bio prazan pre nje! Praznine su nastale mojim prilagođavanjem njoj. Odustajanjem od svega do čega mi je stalo zarad nje i vremena provedenog s njom. I zato što to sve njoj nje bilo zanimljivo. Zanemarila sam sebe zarad njene ljubavi. Potisnula sam sebe da bih imala nju, da me ne bi ostavila… Jaooo! A onda sam u njoj tražila svoj život. Oslonac. Ispunjenje. A ona to nije mogla da mi da.«

Ali: »BUDI oslonac! Ne traži oslonac.« – bocnula ju je trava.

»Kako ću biti oslonac nekome ako nisam oslonac sebi?!« – nije joj bilo prijatno primetiti.

»Promena je bolna samo ako joj se opireš.« – žuborila je rečica.

»Bol.« – pomisli. »Uporno tražim razlog da budem srećna. Ako li i osetim sreću, ugušim osećaj jer nemam razlog da budem srećna. Trebalo bi, kao, da tugujem, pošto sam odbačena. Patnjom izražavam ljubav jer hoću da joj kažem da je volim. A hoću da joj kažem da je volim jer joj to nisam pokazala na vreme. Nju više nemam, ako ne patim znači da je ne volim, s toga – patim. A pošto ona sve ovo ne zna bol je još veći.« – stala je u čudu. »Bože, bože, kakav cirkus u meni!« – počela je da se smeje.

»A trebalo je samo da ostanem svoja.«

»Sve je to neko jedinstvo, nešto tako, neko ujedinjenje možda…« – čula je Mimu iz svog sećanja.

»U pravu si draga Mima, treba da se ujedinim – sa sobom!«

Legla je na travu i zagledala se u nebo.

Nekoliko lenjih oblačaka i nepregledno plavetnilo. Odjednom je shvatila da to nije nikakav plavi pokrov kako je navikla da misli, već neizmeran prostor. Udahnula ga je, zaprepašćena, ili su udahnuli jedno drugo, nije bila sigurna, i njeno telo se otvorilo, postalo taj nepregledan prostor, granice su se izgubile, ležala je a nije, bila je na livadi ali i nije, bila je ona, Petra, ali i nije, sve je bilo tu ali i nije, svaki problem smešan, mir i uzbuđenje, radost, suze, olakšanje!

I za tren doživljaj je nestao.

Ali sećanje je ostalo. Uzbuđenje je ostalo. I osmeh. I srećno srce. I – ljubav! Ljubav kakvu do sada nije osetila. Ljubav ni zbog čega. Ljubav ni zbog koga. Ljubav eto tako. Ljubav.

Samo trenutak. Samo sada. Ništa drugo nije bitno.

Negde malo dalje, iz šumarka, smejala se ptica.

Osetila je zemlju ispod leđa. Osetila je leđa, svoje telo. Podigla je ruku.

»Lepota korišćenja sopstvenog tela!«

Smejala se s pticom. Smejala se s travom. Volela je drveće! Volela je toplo Sunce na licu. Volela je i onu koja ju je napustila.

»Našla sam svoju ljubav.«

************

Kotrljanje.

»Mima, treba li ti pomoć?«

Tišina.

»Mima?«

Mima gvirnu kroz prozor.

»A, ti si.«

Nestade.

»Nisi mi rekla kako ti je ime.« – doviknu iz kućerka.

»Petra«

»To mnogo objašnjava…«

Petra se u nevolji premesti s noge na nogu razmišljajući o svom imenu.

»Bisenija. Bisenija mi je zaturila nešto pod krevet… Samo da nađem…«

Kotrljanje.

»Bisenija? Ko je Bisenija?«

»Ta pored tebe.« – reče Mima izvirujući iz kućerka.

Petra se osvrnula. Osvrnula se opet, na drugu stranu. Stala je zbunjena.

»Neki tvoj imaginarni prijatelj?« – pokuša.

»Pogledaj dole.« – čuo se mrgodan Mimin glas.

Pogledala je i videla dva vesela oka kako je radoznalo posmatraju.

»Bisenija je praase?« – nije znala da može toliko široko da otvori oči.

Uzdah i kotrljanje.

»Puštaš prase u kuću?!« – zapita u neverici.

»Bisenija je prijateljica.« – s nestrpljenjem odbrusi Mima.

»Kako to da je nisam videla ranije?« – sagla se i pomazila Biseniju. Dobila je osmeh, srećan i zahvalan pogled pun ljubavi. Petrino srce je radosno odgovorilo.

»Tu je tek nedelju dana. Došla odnekud. Pobegla od noža verovatno.«

»Zar se ne plašiš da će neko doći da je traži? Šta ako te optuže za krađu?!«

»Kad se onaj odozgo za nešto postara to je rešeno.«

»Pa šta ćeš sad s njom?«

»Ništa. Neka radi šta hoće.«

»A kad poraste…?«

»Kad poraste – porasla je.«

»Mislim…«

»Znam šta misliš. Prijatelji nisu hrana.«

»Dobro, Mima je čudna žena, znala si to već, šta se iznenađuješ…« – pričala je sama sa sobom.

Mima je izašla noseći čašu vode i metalnu vanglu. Vanglu je pružila Biseniji.

»Osveženje.« – reče i sede pored Petre.

»Nisam žedna, hvala.«

»Dobro.« – reče i spusti čašu pored vangle, sad već skoro polu prazne.

Sedele su ćutke oko pet minuta. Opušteno. Ne onako kako ljudi inače sede, u neprijatnoj tišini, očajno tražeći temu za razgovor.

»Ona žena koju si spomenula… Njena priča… Mislim… Hoćeš li mi je ispričati? Ipak.«

Mima je odlutala pogledom. Vratila se nakon minut/dva.

»Hoću.«

I počela je.

»Davno je to bilo… Rođena je ovde u selu, nekoliko kuća niže…« – pogled joj je odlutao niz zemljani put – »Sirotinja… Nestašna. Živo dete. Čudno dete. U svom svetu. Od malena su pričali da od nje ništa neće biti, da se neće udati… Da će na drvetu živeti… Sama umreti. Ona nije marila.

Kad bi joj bilo lepo – pela bi se na drvo, kad bi joj bilo teško – pela bi se na drvo. Pričala je sa cvećem, bubama i pticama. Za ljude nije marila.

Završila je osnovnu i srednju školu a da knjigu nije otvorila; osim na časovima.

Kad je stasala za udaju, niko je nije hteo. Nije marila.

Jednog dana je rekla da odlazi u svet. Nisu marili.

I brzo su je zaboravili.

Svako selo ima svog ludaka, oni su se svog rešili.

Ali, meni je nedostajala.

Kao da nije bila s ovog sveta. Često sam je noću videla kako šeta i gleda u zvezde.

A onda sam odlučila da i ja odem.

I srela sam je pored Dunava jedne večeri. Gledala je zvezde sedeći ispod drveta, sa knjigom u krilu. Dostojevski, Netočka Nezvanova.

Nije se mnogo promenila za tih nekoliko godina koliko je nisam videla. I dalje u svom svetu i dalje asocijalna.

Olivija, to joj je ime. I možda su joj baš zbog imena oči povremeno postajale maslinasto zelene.

Odlazila sam često do Dunava i nekako sam uspela da se zbližim s njom. Još jedna duša nezadovoljna životom i surovošću ljudi. Reče mi da je pobegla iz sela nadajući se boljem životu i slobodi, ali ljudi su svugde isti i svugde se nađu oni koji misle da je svrha života u ispravljanju tuđih krivih Drina, iliti gledanju šta ko radi, jer nisu sposobni svoj život da srede; osećaju da su mali i mizerni pa se trude da što više srozaju druge samo da bi u sopstvenim očima, i u očima onih koji su poput njih, izgledali veliki i pametni.

Bile smo na istom fakultetu, samo različit smer. Otkrila sam to slučajno, tražeći praznu klupu gde bih na brzinu popunila neke formulare… Sedela je s knjigom opet. Hrvatsko izdanje Ejmi i Jaguar. Teška životna priča. Drugi svetski rat, nacisti, progon Jevreja, logor… Kaže da joj se dopada priča Jevrejke koja je i u najtežim životnim situacijama uspela da zadrži veseo duh.

I od tad sam je viđala češće. Zbližile smo se. Kao da ju je knjiga promenila.

Onda je jednog dana rekla da hoće da se vrati na selo. Dosta joj je grada, dosta joj je smrada, dosta joj je buke, gradske vreve, dosta joj je umišljenih građana koji misle da jaje dolazi iz samoposluge i paniče oko bakterija, prljavštine, opsednuti dezinfekcijama, pranjem ruku, silnim hemikalijama za ovo i ono… Ne daju deci da pužu po podu ako isti nije uglančan do visokog sjaja i dezinfikovan toliko da se dete otruje od isparenja hemije pre nego od neke sirote bakterije. Zna to jer se školovala spremajući po kućama. Ni pauk u ćošku, ni zrnce prašine, samo hemija. Dosta joj je, hoće nazad u svoj mir. U šumu, prirodu, prašinu i čist vazduh.

Napustila je fakultet, ne završivši započet diplomski, i pored sveg mog napora i nagovaranja da obavi i to. Rekla je da je ne zanima taj papir, da je došla po znanje i da sad može da ide dalje, pošto ovde više nema šta da nauči.

Podržala sam je, dala joj ključ moje kuće u slučaju da joj zatreba, i rastale smo se.

Ja sam svoj papir dobila ali mi ovde ne treba. Da, i ja sam odlučila da se vratim. Delimično iz istih razloga kao i ona a delimično iz nekih ličnih – srce me je vuklo.

Eto, to je ta priča.

Možeš ići bilo gde, možeš raditi bilo šta, od sebe ne možeš pobeći. Na kraju prihvatiš tu činjenicu, opustiš se i uživaš. Živiš život najbolje što možeš. Kad si u miru sa sobom, sve ide lako. Eto.«

Par minuta su ćutale, svaka sa svojim mislima.

»A ti si, vidim, dobro.«

»Jesam. Htela sam da vratim izgubljenu ljubav, i vratila sam je.« – nasmejala se – »Samo što ona više nije ono što sam mislila da je. Nikad nije ni bila. Trebalo je da prođem kroz vatru da bih to shvatila. Kad nešto nećeš sam da pustiš život postavi branu između tebe i toga. Patiš pokušavajući da je srušiš a kad odustaneš ostane ti zahvalnost što se to desilo.

I, sve je dobro u životu. Sve osim opiranja. Kao u tvojoj priči.«

»Nazdavlje.« – reče Mima i popi onu vodu naiskap – »Kad se ne opterećuješ prošlošću budućnost može da ti se desi. Život se pokrene. Donosi nove ljude i nova iskustva. Lepa iskustva.«

Bisenija priđe, sede u vanglu, prevrnu je i poče da se valja u barici.

»Takva mi nećeš ući u kuću.« – progunđa Mima.

Bisenija se samo okrenula na drugu stranu.

»Otkud Bisenija? Mislim na ime, malo je… pa… neuobičajeno. Otkud ti ideja da joj daš baš to ime?«

»Serija. Volela sam da se zabavljam gledajući Porodično blago. Vesna Trivalić je imala ulogu Bisenije pa mi se ime učinilo nekako prikladnim.«

Dok su se kikotale Petra ustade

»Dovoljno sam te zadržala. Hvala ti na razgovoru i pomoći… svemu.« osmehnula se srdačno.

Iza kućerka je nešto počelo da krcka…

»Ovde kod tebe je uvek neki lom, čak i kad ti nisi uzrok istog.« – primetila je Petra još uvek se osmehujući.

»Ah… moja bolja polovina. Bolja u rušenju, ako ništa drugo. Vraća se iz bašte.« nasmejala se i Mima.

Dok se Petra dvoumila da li da ostane još koji minut i predstavi se Miminom mužu ili da krene i ne smeta, čupava riđa glava se pojavila iza kuće. Mimine oči su caklile zureći u Petru, suzdržavajući navalu smeha.

Dva maslinasta oka su je radoznalo pogledala.

Hoppi&Esmi

ONA (whole)

Mojim učiteljima
Hvala :o)

Ona

(whole)

Ja sam ti,
 ja sam ja,
 ja sam sve,
 ja sam ništa,
ja sam ništa koje je sve…

Rušim zid
između sebe
i sebe.

Opet mi je potrebna. Ali je ne zovem. Mogu, valjda, nešto i sama. Sramota je da stalno zovem upomoć. Ionako već sve znam. Ali nemir za to ne mari. I dalje igra po svome. Svira svoju melodiju, peva svoju pesmu, pleše svoj ples. Zabavlja se i baš ga briga za moje probleme.

Odakle mi nemir? Zašto nemir? Šta je u stvari ovaj moj nemir?

Da li je nemir samo nedostatk samopouzdanja, sumnja u svoju sposonost, u sebe, da li je ispadanje iz sebe i napor, tj. težnja da se uspostavi ravnoteža? Ponovo.

Ispadanje čega iz čega?! Vode iz vode? Vazduha iz vazduha?  Kako ja mogu da ispadnem iz sebe? Ja iz ja. Sebe iz sebe.

Zaborav.

Tražiti pomoć u drugome koji je takođe ispao iz sebe? Zaboravio sebe. Jedan otpadnik traži podršku u drugom otpadniku da bi se vratio svom domu? Sebi. Zašto? Nijedan otpadnik mi ne može podariti više od onog što ja sama kao otpadnik mogu. Ako tražim u njima, otpadnicima, onda mogu i u sebi-otpadniku.

Gde nestade nemir sad?!

Evo ga!

Ali tu je i sećanje na tišinu koju je upravo uznemirio.

Ne umem da je vratim. Ne znam ni kako se pojavila. Tišina.

Možda je i ne treba tražiti. Možda je samo treba sebi dozvoliti. Verovati… Sebi?

Volela bih da je Ona tu.

Jako dobro ume da pohvata sve niti i ne dozvoli im da se raspu ili zamrse.

Rušim zid između mene i mene, mene ove i mene nove, guram, puca, brani se zaboravom.

Da je bar ovde.

Ali neću da zovem.

Treba mi moć da uradim nemoguće. Da uradim šta se ne radi.

Treba mi moć da hodam po vodi!

Ako se umirim možda će sama doći. Ona.

Treba mi moć. Moja moć!

Ja.

Treba mi Ona.

Uvek ima dobar savet. Ili šamar u pravom trenutku. Uvek sve lako reši. I uvek sve zna.

Ali neću je zvati!

Mogu sama.

Kako da pobedim zaborav? Kako da se zadržim u stanju bića iz kojeg mogu?

Moj nemir je moj zaborav. Moj zaborav je moj nemir!

Čiji?

Ha, ha.

Učim da hodam po vodi.

Tišina.

Osećam Njen osmeh.

Ja sam ti, ja sam ja, ja sam sve, ja sam ništa, ja sam ništa koje je sve… Ona je ja.

Mogu.

esmi

ONA (reloaded)

Mrave,
tebi

Ona
reloaded

Dozivam je danima
Nema je
Danas shvatih
Da je samo ne čujem

Upamti da nijedno ljudsko stanje nije trajno, pa se nećeš preterano radovati sreći, niti suviše tugovati u nesreći. Kaže Sokrat.

Cvrc.

Mislim da ovo nesrećno stanje predugo traje.

Hvatam se za slamke: Saturn ovde i onde, aspekt ovaj i onaj… Nisam ja kriva, zvezde su takve…

Ili: Loša sam osoba, zato mi se dešavaju loše stvari u životu…

Ili: Kako da meni bude dobro kad je beda svugde oko mene?

Ali, može Saturn biti bilo gde, kad je zima ne nose se majice kratkih rukava. Prilagodiš se!

 

Ona će, naravno, reći da sam sama za sve odgovorna.

I verovatno je u pravu.

Svejedno. Kako da promenim stanje bića kad osećanja luduju? Kako obuzdati podivljalog konja?

Kad te izneveri i ostavi neko u koga imaš apsolutno poverenje i koga voliš beskrajno bol postaje nepodnošljiva.

Nekad si u bedaku i patiš ali se nadaš izlasku iz te patnje i nekoj boljoj životnoj priči, nastavljaš dalje, ali nakon nebrojano mnogo patnji sve postane besmisleno. I odjednom više ne znaš šta želiš u životu. A samim tim, ni da li želiš život sam. Takav život. Opet.

Zovem Je u pomoć. Tražim mudar savet. Tražim šut u zadnjicu, da me izbaci iz jarka. Tražim šamar. Može i saosećajno: »Razumem te potpuno…« Ali Nje nema.

Dosadila sam joj, verovatno.

Sve znam. A, opet, ništa ne mogu.

Ili uspem na dan/dva, pa se opet skotrljam u jarak. Pun blata. Lepi se za mene, ulazi u nos, u usta, u oči, za vrat… Ne mogu da diišeeem!

Sećam se nekog davnog vremena i opaski prijatelja kako mi fali životno iskustvo. Pogrešno razumeh i krenuh u život. Sakupih laži, tugu, strah, bol, tu i tamo nešto radosti… I završih sa shvatanjem da mi je falilo životno iskustvo znanja koje sam stekla čitajući i razmišljajući, a ne životno iskustvo onih koji ne traže – a koje će me zakopati.

I šta sad?

Ćutim i posmatram mačku.

Kad ima problem – reši ga; kad nema problem – spava.

Kad joj okruženje ne odgovara – promeni ga; kad joj odgovara – spava.

Kad joj se igra – luduje po kući; kad joj se ne igra – spava.

Kad je gladna – jede; kad je sita – spava.

U prevodu – opuštena je, i uvek u trenutku.

Eto, počni odatle.

Pojavila se konačno!

Nisam se konačno pojavila nego si ti konačno ućutala i možeš da me čuješ.

– Ceo svet mi se srušio! – krećem odmah u napad – Ne mogu da kontrolišem osećanja! Ništa od svega što znam ne pomaže! Ne mogu da se opustim kad je budućnost kojoj sam se nadala i koju sam želela izgraditi i u koju sam ulagala celu sebe – uništena! Sve je besmisleno!

Pa ubij se onda.

– Kad bi to išta rešilo možda i bih.

Znači, nećeš da se ubiješ, nećeš da živiš, nećeš da uradiš nešto dobro za sebe… Pa šta onda hoćeš?

– Eto, sad vidiš u kakvom sam problemu..

Taj problem moraš da rešiš sama. Pričanjem samo skrećeš svoju pažnju s problema. Sa rešavanja problema.

Ne kažem da nije dobro iskomunicirati, jako je dobro!, ali ponekad i ta komunikacija, kao i ćutanje, može da te skrene s puta, može postati izbegavanje rešenja. Komunikacija ti pomaže da postaneš svesna problema ali da bi ga rešila moraš ući u tišinu, osetiti jad celim bićem, bez osude i izbegavanja, samo gledati i osećati, koliko god bolno bilo, i probudićeš se s rešenjem. Za svaki slučaj ga zapiši, jer ćeš ga zaboraviti.

– Kako ono što je unutra izneti napolje? Kako znanje, uvide, materijalizovati u životu? Pretvoriti to u iskustvo. Živeti to! Kako?!

Mogu da ti kažem, ali to će samo biti još jedna informacija u tvom umu koju nećeš znati kako da iskoristiš. Bolje je da sama dođeš do saznanja. I, nadam se, uspeš da ga primeniš.

– Ne mogu da se opustim, nikad nisam osećala ovoliku napetost u telu, ovakvo cepanje iznutra, ovoliku nesposobnost da donesem odluku i držim je se… Kad se utišam i imam usmerenje sve je uredu, ali to kratko traje i već sledećeg dana osećanja počnu da me vuku u hiljadu smerova i nisam u stanju ni da se utišam a kamo li da se setim šta sam htela i kuda sam krenula prethodnog dana i za tren se nadjem na dnu, kao stara, pohabana, mokra krpa ili polumrtva kišna glista zarobljena u barici nakon pljuska…

Miluj mačku petnaest minuta.

OK, ovo me je zaustavilo.

– Da milujem mačku? I to će rešiti moj problem? – ovo je zvučalo kao: Je l’ ti to mene malo…?

To će ti pomoći da se smiriš. A onda ćeš moći da vratiš pažnju u sebe umesto da je rasipaš na milion svojih strahova. To će ti polako vratiti energiju, što će ti pomoći da rešiš problem. Trebaće ti vremena, istina, ali od tebe zavisi koliko.

– Hoću da prestane odmah! Hoću svoj život nazad!

Uzdahnula je i nestala.

To mi je pomoglo da uvidim da se opet vraćam na staro, ne slušam savet već nastavljam da hranim agoniju i haos u sebi.

Pogledala sam mačku. A pošto one, te male veštice, sve osećaju, pogledala je i ona mene.

Trenutak tišine za obe.

Prišla je, uskočila u krilo, zabola mi kandžice u butinu – naravno, smestila se kako joj odgovara i nemo zapovedila: mazi.

Ljubica je u moj život ušetala pre nekoliko dana. Narandžasta maca. Ješna kao Garfild, ali umiljata i mila kao jagnje. Ništa ne priča, samo se mazi. Tiha. Pažljiva.

Od životinja sam mnogo naučila, čak više nego li od ljudi, i pitam se zašto li se Ljubica baš sad pojavila u mom životu i kakvu je mudrost došla da mi prenese?

Njena tišina je polako prešla na mene.

Osetila sam njeno milo srce i primetila svoje uznemireno.

Zašto je uznemireno?

Povređeno je.

Povređeno, iznevereno… A ko mi je kriv kad od drugih očekujem previše. Ko mi je kriv što u drugim ljudima tražim sigurnost i sreću. I zašto želim taj svoj život nazad? Da li ja uopšte želim takav život? Jesam li bila srećna živeći tako? Zadovoljna?

Sećanja i osećanja su se opet uskomešala. Polako me je počela hvatati i panika, i strah da ponovo upadam u hladan bezdan iz kojeg ću danima s mukom da izlazim.

Prenula me je kandžica u butini.

Čemu ja to poklanjam pažnju?

Kakvi me to programi vode kroz život?

Koliko spavam a koliko sam svesna u životu?

Pogodila me je realizacija da sam samo skup reakcija na dešavanja oko mene a nesvestan učesnik u životu.

– Uh!

Da li sam ti ikad spomenula odgovornost?

To baš i nije bilo pitanje, više nešto kao podsećanje, znala sam.

– Glava mi je prepuna i sve zaboravljam.

To je zato što ne znaš da usmeravaš pažnju i energiju. Zaboravila si i to.

Podsmeva mi se. S pravom.

I lenja si, naravno. To je zbog niskog nivoa energije kojom trenutno raspolažeš. Uskoro će sve biti dobro, stabilizovaćeš se. Kroz teškoće se uči. Kad već drugačije nećeš.

Istina je, nisam bila zadovoljna svojim dosadašnjim životom. Nije ni čudo što je sve krenulo da se ruši. A, s obzirom na svoje stanje bića, to nisam mogla da doživim nikako drugačije do kao katastrofu. I želela sam iz sve snage da održim postojeće ili popravim, zakrpim, pocepano umesto da se otvorim promeni. Promeni za kojom žudim iz dubine sebe. Grčevito sam se držala nečeg samo iz sopstvene slabosti i nesigurnosti, iz svog zaborava. Ptica koja se plaši da izleti iz kaveza jer ne zna šta je čeka napolju. A sad sam kao bivši dugodišnji zatvorenik koji je na ulici i ne zna gde da krene.

A zatvor nije bio ništa drugo do moj um.

Ljubica je ustala i otišla da jede.

Ali njena tišina je ostala.

Sad znaš?

Znam.

Ali se i dalje plašiš.

Malo. Treba da krenem iz početka…

Ne. Nema novih početaka, nastavljaš svoj život, obogaćuješ ga dalje. Samo od sada biraj drugačije.

 Ako opet naiđeš na problem, uđi u svoju tišinu, vrati se u sebe, ne dozvoli da ti se rasipa pažnja jer će te to energetski iscrpeti i bićeš na istom mestu gde si bila do danas. Slušaj svoje srce, uvek će ti reći da li si na pravom putu. Voli svakog ali ne zaboravi sebe. U problemu si upravo zbog toga. Prevelika ljubav usmerena prema drugima na uštrb svojih potreba. Nikad ne zaboravi sebe.

– Ko si ti, ustvari?

Ja sam ti, ja sam ja,  ja sam sve, ja sam ništa, ja sam ništa što je sve…

A ko sam ja?

Eto ti tvog »novog« života. Kreni.

esmi

ONA

Dragoj

ONA

UPOZNALA SAM JUČE JEDNU ŽENU

Pisanje je način
da se zaustaviš
promeniš brzinu
i pričaš tiho

Upoznala sam juče jednu ženu. Vremešnu. Poznajem je odavno. Od uvek. I upoznajem je ponovo; povremeno.

Kaže da nema ime. Kaže i da nije žena. Kaže da obilazak Zemlje oko Sunca nema veze s njenim godinama. Kaže da ne zna koliko ih ima. Kaže još svašta. Ali… Retko se srećemo.

Pitam je:

– Šta da radim u životu?

Ona ćuti i smeška mi se.

Dobro, ja već radim nešto u životu… A šta je život? I šta, za boga miloga, treba raditi u tom životu? Da li stvarno postoje dužnosti i obaveze? Da li je dužnost i obaveza biti dobar? Biti pošten? Biti vredan i radan? Biti koristan? Biti bilo šta!? Ili nas to neko zajebava!

Ona se smeška. Čuti i dalje. Ali, ja se čudno osećam.

– Imaš slobodu izbora i odgovornost. I slobodu da preuzmeš odgovornost ili ne. Možeš da radiš šta god hoćeš ali budi spremna na život u skladu sa svojim izborima. Možeš da koristiš svoje sposobnosti tako što ćeš povređivati druge a možeš doprineti njohovom i svom razvoju. Možeš krasti, tući se, mrzeti, varati, ali da li si spremna da ostatak života provedeš bežeći od društvene odmazde i kazne?

– Neki se mnogo dobro skrivaju…

– Da li želiš to?

– Dobro, nisam ni htela da kradem i tučem se! Šta da radim u žvotu?

Tišina.

U meni praznina. Ali ne ona Budina.

Šta ja hoću od života? Da li iko zna šta hoće od života? Da li iko zna šta je život? Ja znam samo neke teorije, tuđa mišljenja i iskustva.

– Šta da radim u životu?

Tišina.

– Šta da radim u životu?

– Ti si lenja.

Tišina s moje strane.

Sve što hoćeš možeš da ostvariš uz malo rada i truda, ali ti ništa ne pokušavaš. Lenja si. Odabrala si inertnost, živi sad s tim.

– Ali ja to ne želim!

– Ne samo što si lenja nego si i lažov.

Opet tišina s moje strane.

– Jadna ti – znam. Čak i glumiš žrtvu.

Razotkrivena ja. Golišava. Nigde zaklona. Šta mi ostaje nego:

– U pravu si.

– U redu, prvo se seti da uvek postoji izbor između bar dve mogućnosti. Onda se seti i da imaš sposobnost, iliti slobodu izbora, seti se i da nosiš odgovornost za svoje izbore i odluči. A onda samo idi dalje tim putem. Kad se umoriš sedi i odmori ali ne okreći leđa cilju i ne prepuštaj se kukanju, to vodi u zaborav.

– Ali, šta da radim u životu?

Mrk pogled.

Neprijatno mi.

– U SVAKOM MOMENTU imaš mogućnost da iskoristiš svoju slobodu izbora. Ako ništa drugo onda možeš da odabereš svoje emotivno stanje. Prepoznaj u kom si sada i promeni ga u neko iz kojeg možeš lakše funkcionisati i valjano odlučivati. Iz »Jadna ja«, veruj mi, nećeš ništa pametno i korisno smisliti.

I ode.

Dobro, nije da mi to što priča nije poznato… A i nervira me što sve mora da mi crta…

Nije prijatno kad znaš da neko zna da ležeš i vidi predstavu koju izvodiš svetu i sebi. Počneš lažući druge, završiš čažući sebe. I sve odnese zaborav. I nema povratka ako na vreme ne primetiš.

Valjda su zato izmislili svevidećeg boga, da bi se probudili povremeno.

A Ona je kao taj bog – sve vidi.

Srela sam je ponovo posle nekoliko dana.

– Šta da radim u životu? Šta je smisao sega ovog? Šta je, bre, smisao života!?

Ona opet ćuti.

Zaćutim i ja.

– Sad si na dobrom putu.

– Sad sam u konfuziji! Kakav dobar put?!

– Zaćutala si.

– OK, hoćeš da kažeš da je bolje da ćutim nego da te maltretiram ponavljanjem glupih pitanja?

– Ne.

Uzdahne:

– Još uvek izigravaš žrtvu.

– Ne izigravam žrtvu! Ja jesam žrtva! Žrtva sistema! Žrtva vaspitanja! Žrtva društva! Žrtva kako god okreneš!

– Eto.

– Šta »Eto«?!

– Moraćeš da se zaustaviš.

Krenula je još jedna navala besa ali…

– Znam da ti je teško, ali moraćeš. Ako želiš nešto da promeniš. Ako ne želiš, onda nastavi dalje kao do sada.

– Ništa ja tebe ne razumem!

– Znam.

– Da li ti to namerno unosiš dodatnu konfuziju u moj ionako konfuzan um?

– Možda.

Sad već na ivici živaca odmahnem rukom s namerom da završim razgovor.

Ona ćuti. Pažljivo ćuti.

Posle nekoliko minuta tišine agresija u meni je skoro nestala:

– Izvini. Želim da znam.

I konačno ućutim.

– Neke stvari se prosto znaju. Ne razmišljaš a znaš. Kad razmišljaš ne znaš. Intelektom se ne može sve. Koristan je ali ga povremeno treba utišati, pauzirati, da bi se znalo. Smisao života nećeš saznati glavom i silom. Šta da radiš u životu je stvar tvoje prirode, odluka tvog bića, a ne intelektualna kalkulacija.

Ćutim.

– Svaki put kad si uznemirena, kad ti je um konfuzan, zaustavi se.

Sećaš se: UVEK, na svakoj raskrsnici, možeš da biraš kuda da kreneš. UVEK možeš da biraš između bar dve mogućnosti.

Znači, kada primetiš da ti je um uznemiren možeš da nastaviš da se nerviraš a možeš i da se zaustaviš. Moje je iskustvo da je bolje zaustaviti se. Preuzmi odgovornost za svoje postupke i zaustavi se. I onda samo sedi. Miruj. Ostani budna i mirna. Kad se nemir dovoljno utiša vrati se na problem koji te je u to stanje doveo i samo osluškuj. Ne razmišljaj! Samo osluškuj! Ako iskreno želiš rešenje ono će doći. Ne postoji problem koji nisi u stanju da rešiš. Sedi. Utišaj se. Osluškuj, očekuj da čuješ. Otvori se. Ništa drugo nije potrebno.

I ode.

Sedim. Slušam. Slušam. I slušam… I počinjem da se nerviram!

– Šta mi ta baba tu napriča! Kakva sloboda izbora! Kakve raskrsnice! Kakvo crno zaustavljanje! Ko je ikad video da se nešto može postići sedenjem i nerađenjem! Lako je njoj, odživela je život i sad može da sedi i ništa ne radi! Ja ne! Od mene svi nešto očekuju! Ja treba da smislim šta da radim u životu, drugačije život nema smisla!  Ako ga uopšte ima…!?

I opet me beznađe povede svojim putem.

– Zašto uopšte živeti kad na kraju ipak umreš? Zašto uopšte raditi bilo šta?! Zivot je ionako pretežak i surov, zašto se mučiti? I na kraju umreš! A što ne odmah? Zašto biti mazohista!?

I opet sam na mestu odale nema dalje. Bar naizgled. To je to – kraj odmah! Rešen problem!

»Glumiš žrtvu«, setih se Nje.

– Lenja sam, neodgovorna, lažov i glumim žrtvu.

Umorna sam odjednom.

– Lenja, lažem, glumim. I neodgovorna!

Neodgovorna!?

Ja?

Neodgovorna?

– OK, a ko me je doveo u ovakvo stanje? Ja.

Tišina. Praznina.

Šok.

– Bila je u pravu!

I sela sam. Zaustavila se. Sve je stalo. Napetost je čilela. Glava je izgubila bar kilogram na težini. U grudima se nešto otvorilo. Kao cvet. Kao prozor. Sunce je ušlo. Suze izašle. Teret otplovio. Smeh pohrlio.

– Ko me je terao!?

Suze i smeh:

– Ko me je terao!

I sad znam: mogu da biram.

I sad znam: mogu!

I sad znam: ništa ne moram!

I sad znam: Srce!

I sad znam da ćutim.

Stop.

Hvala.

*****************************************

Sedela sam pored jezera kada se opet pojavila.

Sedele smo zajedno i gledale mreškanje vode. Ribice. Žabe. Let gugutke. Mrave. Travu. Sunce. Radoznale poglede prolaznika… Vrane su nešto glasno raspravljale. Žabe se dozivale. Jedna mačka me je studiozno posmatrala.

– Šta je smisao?, upitala je.

Stomak zaboli od smeha!

esmi

MAO

Mao
tebi,

Mao

 Mao

Veštice vole
da se pretvaraju
u mačke

– Moj deda kaže da si ti veštica…

Ne dešava se baš često (ili grešim?) da nas, eto tek tako, prenu iz popodnevne dremke na suncu i, ni ne pokušavajući to, isprazne nam um od svih misli i ostave nas zatečene, praznog ali ipak začuđenog pogleda uperenog negde u daljinu, pravo ispred…

Brzo dođemo sebi, ali taj trenutak je… pa… trenutak…

A deca to mnogo dobro rade.

– A kako se ti zoveš? – seda na klupu i maše nogama.

– A zar ti smeš da pričaš s vešticom? – pitam ozbiljno, još uvek nesigurna šta mi se dešava.

– Smem!

– I ne plašiš se?

– Ne!

– A šta ako te ukradem i odnesem daleko, daleko?

– Deda kaže da veštice nose samo nevaljalu decu a ja sam dobra, slušam mamu i tatu.

– Aaha… Tako, je li? – opuštam se polako – A zašto onda, ako si dobra devojčica, ne poslušaš mamu i tatu i ne pričaš sa nepoznatim ljudima? Vešticama pogotovo!

– Mmm… – razmišlja (maše nogama)… – Ali ti nisi veštica. Veštice su ružne i strašne, ti nisi, a i poznajem te, svaki dan te vidim i znam kako se zoveš…

– Sofija! Dolazi ovamo! Brzo! – prekinuo ju je nervozan poziv taman kad je htedoh upitati zašto me pita kako se zovem kad kaže da mi zna ime…

– Zove me deda! Ćao! – i odskakuta.

Deca se tako upoznavaju, valjda.

Gledam za njom i posmatram dedu koji mi dobacuje kratke poglede pune pomešanih misli i osećanja. Ne poznajemo se, ali on misli da dobro zna sve o meni. Ljudi su skloni takvom ponašanju. Da li sam i ja?

Ali zabavlja me pomisao da me doživljavaju kao vešticu. Pitam se da li me zamišljaju kako noću letim na metli i imam negde kuću od čokolade… Srećom da je srednji vek daleko iza nas, ovako, u dvadeset i prvom, bar neću goreti na lomači. A sve samo zato što kupujem razne trave jer pijem čajeve umesto kafe, koja je njihov eliksir života, i što ne jedem životinje, ne družim se s njima i ne živim kako je to uobičajeno i opšte prihvaćeno. A i stara sam, znači – veštica garant!

A onda mi je prišla Mao. Da mi “pokvari” zabavu.

– Kad postaneš mačka pustiće te na miru – kaže mi i smeši se.

Uputih joj osmeh i pogled pun ljubavi. Drugačije i nije moguće.

Izvalila se na klupu pored mene. Samo one to tako mogu.

– Fascinira me vaša sposobnost da se opustite; čak i kad je teško.

– Vi ljudi stalno vidite probleme na sve strane. Ja samo vidim trenutak i uskladim se.

– Ti si uvek usklađena.

– Možeš i ti.

– Učim.

– Nauči.

– Obožavam te, znaš.

Gledam je kako se tegli i valja i osmeh mi ne silazi s lica.

Neko prosto leči samim svojim prisustvom. Ništa ne mora da radi, samo da se pojavi.

Takva je i ona.

Odabrala je ime Mao. Ko zna zašto. Trenutak inspiracije, neznano otkud.

– Kako to da samo sa tobom mogu da pričam a sa drugima ne?

– Zato što ja to hoću. Druge nisu zainteresovane. Ljudi su postali vrlo nezanimljivi za razgovor.

– A vi ste neka posebna bića? – ne prestajem se osmehivati.

– Nismo. Ali volimo da mislimo da jesmo. – protegnula se samozadovoljno još jednom i prevrnula na drugu stranu.

– Ti baš znaš da uživaš u sebi. Ne misliš li da je to vrlo egoistično?

– Jeste.

– Kako jedna takva mudrica poput tebe može da bude toliki egoista?

– Moj ego i ego devojčicinog dede, na primer, se mnogo razlikuju. Moj ego služi meni a deda svom robuje. Zato vi pravite probleme a mi ne. To je jedna od razlika između vas i nas. – prede zadovoljno.

Posle ovog mogu samo da ćutim. I uživam u oblaku svetlosti koju zrači Mao.

Rođena je na ulici, živela je na ulici, na ulici se učila životu i naučila sve. Posmatrajući. Ne opirući se. Naučila se umetnosti opuštene budnosti. Držati do sebe i kad si ponizan…

– Da li su sve mačke iste?

– Da li su svi ljudi isti?

– Ti si skroz drugačija… Ne znam da li si veštica koja je postala mačka ili si mačka koja se pretvara da je veštica.

– Nisam ja drugačija, – gleda me sanjivo – ja sam jedinstvena a ti si drugačija. I to samo zato što nasedaš na njihovo mišljenje da si drugačija i time im dokazuješ da si drugačija i samo se vrtite u krug. Vi ljudi svim silama pokušavate da budete kao i svi drugi a niko ne zna kakvi su ti drugi stvarno i svi gledate okolo kakvi treba da budete i napravili ste sebi konfuziju od života bez pravog razloga, uklapajući se, jer nemate ni hrabrosti ni odgovornosti da budete jedinstveni, da budete ono što u stvari jeste. Da birate. Da odlučujete. Ja nemam problem s tim. Postani mačka.

– Ali ja nisam mačka. Trudeći se da postanem mačka, ono što nisam, biću kao i svi ostali, zar ne, trudiću se da budem kao neko drugi a ne ono što stvarno jesam.

Nije mi ništa rekla ali njen pogled je govorio: Znam da znaš šta sam mislila, poštedi me te igre.

– Stiže ti Milica.

– Mm? Ko? Gde?… – zbunih se.

– Opet pričaš sa mačkom?

I opet se osećam drugačijom.

Seda pored nas i počinje da mazi Mao.

Uhvatila sam pogled: Odoh ja, vidimo se.

Visoko podignut rep i zadnjica koja se njiše su ono što nam je pokazala pre nego što je nestala u grmlju.

– Ljubice, znam da ti nije stalo, ali pokušaj da privlačiš manje pažnje dokonih komšija. Znaš da može biti problema. Ionako već svi pričaju… – pogledala sam je – Dobro, dobro, kako hoćeš… – nije izdržala da se ne nasmeje.

Lepo je imati nekog ko te razume.

Sedele smo neko vreme u osmehnutoj tišini.

– Rekla mi je da treba da postanem mačka.

Trenutak smešne tišine.

– Dobro, – uzdahnula je, oči su joj veselo sijale – pošto planiraš da postaneš mačka, pretpostavljam da je moj zadatak da se pobrinem za ono što je sinonim za mačke.

– Ne znam na šta misliš. – gledam je zbunjeno.

– Idem da polako pripremim večeru, naravno. – i ode smejući se – Hoćeš li miša ili sir? – doviknula je ne okrećući se.

Zakikotala sam se umesto odgovora. I nastavila da uživam u tišini.

Da li sam spremna da budem mačka? Ne zbog miševa, naravno.

Primetila sam da mi deda one devojčice povremeno dobacuje mrk pogled. Otkud ljudima toliko nepoverenja? Iz straha, pretpostavljam. Koliko li je još straha u meni ostalo, kad obraćam pažnju na mrke poglede? Zašto još nisam postala mačka? Biti veštica ili mačka? Biti drugačija ili biti jedinstvena.

Mogla bih da prošetam. Hodanje me uvek opušta i pomaže da jasnije mislim.

Pogledala sam u smeru u kom je otišla Mao, u nadi da će odlučiti da mi se pridruži, ali nisam je videla.

Vazduh je mirisao u parkiću. Kasno popodne, letnja žega je prošla i ljudi su počeli da izlaze iz svojih domova. Deca su odavno na lici, njima ništa ne smeta, čak ni podnevna letnja vrućina.

I, došla je.

– Ti stvarno hoćeš da naljutiš dedu? – kažem joj čim sam primetila da mi se približila.

Namrštila se. Mislila je da je nisam videla. Zamišljeno ćuti. A onda:

– Kako si postala veštica?

– Nisam veštica, primetla sam te krajičkom oka kad si prilazila. I otkud sad to? Ako se ne varam, malopre si rekla da nisam veštica. – uđosmo mi u ozbiljan razgovor kakav samo s decom može da se povede.

– Videla sam te da pričaš s mačkom.

– I ja sam prošle nedelje videla tebe kako pričaš s vetrom.

Nije joj se dopalo što znam njenu malu tajnu. Namrštila se opet.

– Moj prijatelj Mrav je otišao na put pa sam zamolila Vetar da ga čuva.

Deca su tako divna, u svemu vide život.

Setila sam se kako sam kao mala devojčica pričala s ciglom i plakala zbog parčenceta koje je bilo okrnjeno jer sam mislila da joj je to srce i da će mi cigla umreti. Uporno sam ga vraćala na mesto odakle je otpalo i pazila da joj bude dobro. Više ne pričam sa ciglama ali nešto od te povezanosti se zadržalo u meni do danas. Pitam se šta bi bilo kad bi devojčicin deda to saznao, i osetih razdraganost.

– I? Da li se Mrav vratio? – trudim se da ostanem ozbiljna.

– Jeste. Evo ga ovde. – pruža mi otvoren dlan i pokazuje mrava.

Doobro…, šta sad da radim?

– Da sam na tvom mestu ne bih ga držala na dlanu jer, koliko god da si pažljiva, možes ga slučajno zgnječiti. Mislim da je bolje da ga vratiš gde si ga srela, mravi vole slobodu i treba to poštovati. Ako ga voliš.

Baš u tom momentu mrav je zastao, kao da čeka devojčicinu odluku, a onda ponovo krenuo, u smeru odakle je devojčica došla. Pogledale smo se.

– Volim ga. – i ode u smeru koji je sugerisao njen prijatelj Mrav.

Krenuh i ja, dalje u šetnju. Krug pre večere. Dobro je za apetit; i za stare kosti, setih se.

Mrav će biti vraćen gde pripada, mogu da odahnem.

Još uvek sam dete u duši, – bi mi drago primetiti – stalo mi je do mrava.

Eto, ipak sam drugačija. Ili sam jedinstvena? U čemu je razlika?

U tome da li sam mačka ili ne. Da li se služim egom ili mu robujem. Da li imam problem sa tim šta sam ili prosto jesam. Da li izražavam sebe ili pokušavam da istaknem svoju jedinstvenost. Da li odlučujem ili spekulišem.

Onda kad takozvane razlike prestanu da smetaju ili prestanu da podstiču diskriminaciju i pumpanje ega u bilo kom pogledu, do bilo koje krajnosti, ponosa ili poniznosti, kad ih prihvatiš, tad sedaš u svoju jedinstvenost. Prosto.

– Teško da ćeš sa takvim hodom postati mačka.

– O!, Tu si! – obradovah se.

– Mačka ne možeš biti samo u glavi, moraš biti mačka celim telom.

– Lako je tebi, nemaš šezdeset godina.

– Lako mi je ne zato što imam manje godina već zato što umem da koristim telo. Vi ljudi ga i koristite i ne koristite istovremeno. Krećete se i kočite istovremeno. Pogledaj onog što skuplja lišće. Mora da ga pokupi a ne želi to da radi. U razloge neću da ulazim. Energija mu se kreće u dva suprotna smera, ka pokretu i ka stanju mirovanja, odnosno ka vraćanju u početni stav mirovanja. I telo se koči. Ne zna šta da radi. Pod stresom je. Energija se povlači iz tela i ono lagano slabi i umire. Ako hodaš, hodaj celim svojim bićem. Unesi pažnju u pokret. I telo će ti uvek biti gipko. Ako ti pažnja luta, energija ti takođe luta – gubiš je. Budi prisutna u svemu što radiš. Biće ti mnogo lakše.

– Hvala ti.

Požurila je ispred mene i narednih nekoliko minuta zabavljala sam se posmatrajući demonstraciju umetnosti korišćenja sopstvenog tela. Na kraju, pa naravno, skok preko ograde. Savršen balans!, primetih.

I probala sam.

Obratila sam pažnju na telo kao da ga prvi put osećam. Kao da sam tek sad primetila da ga imam. Obradovalo mi se! Osetila sam dobrodošlicu, bez kritike: gde si bila do sada. Konačno sam hodala umesto da mi se hodanje dešavalo. Bila sam u svakom koraku. Osećala strujanje energije. Radovala se sa svojim telom. Smejali smo se zajedno. I za čas smo bili ispred kuće. Tačnije, ispred KA-PI-JE. Nije da nisam pomislila… Nije da nisam poželela… Nije baš ni toliko visoka! Ipak, bilo bi to previše, pomislih, i samo uđoh u dvoršte.

Posle večere nam je došla u posetu.

Povremeno dođe da prespava i počasti se porcijom sveže pavlake, koju obožava.

Ima svoju fotelju. Kaže da joj se dopada boja, podseća je na psa iz susedne ulice s kojim voli da razmeni iskustva; samo što mi se, nekako, čini da pas ne deli njeno mišljenje. A kaže i da fotelja voli nju, zavali je taman kako treba.

Obično pogledamo film, razmenimo ljubav pogledom i odlutamo u carstvo snova, tako povezane.

Oduvek sam se divila mačkama, ali Mao je za mene nešto posebno. Često je nazivam: Velika Mao. Ili: moj Anđeo, jer se pojavila kad mi je to bilo očajno potrebno – kao da je znala. Mačke imaju dubinu koju nisam osetila ni kod jedne druge „životinje“ (kako ih mi ljudi nazivamo), ali ni kod ljudi, bogami. I leče. Snažna, zdrava energija. Moć koju još ne poznajem.

– Znaš, Mao je došla da me potpuno isceli.- rekla sam jednom mojoj Milici pre spavanja.

– Kako znaš da si u pravu?

– Ne znam. Samo osećam.

– Pa, da budem iskrena, jesi drugačija od kada je tu. A i ja imam više energije.

– Mogu da sanjam šta hoću. U snu i na javi. – prenu me Mao. Nekad, kada bi nešto htela i bilo joj dosadno da čeka da obratim pažnju na nju, ubacila bi mi se u um slikom ili mišlju. Prvo me je plašilo a onda sam se navikla.

Pogledala sam Milicu:

– Idem da pričam malo s mačkom. – nasmejala sam se; i dobila pogled kao odgovor.

Ispružila sam se na trosed pored fotelje koju je Mao prisvojila.

– Možeš da sanjaš i na javi? Hoćeš reći da možeš da sanjariš?

– Ne. Mogu da sanjam. Kad spavam sanjam šta hoću, kad sam budna sanjam šta hoću.

– Aha, hoćeš reći da sama odlučuješ šta ćeš raditi u životu? A i san i java su samo isti život.

– Ili isti san. San je život koji je san koji je život koji je san…

– Sanjaš li nekad noćne more?

– Na greškama se uči.

– Divna si, znaš. – uvek me iznenadi i nasmeje.

– Reci to ovom gušteru koji se vari u mom želucu.

Neko vreme smo ćutale. Ona u toj svojoj mačjoj meditaciji a ja u razmišljanju da li sam dobar čovek ili ne.

– Ti si uvek ti, bez obzira da li spavaš ili si budna. Iako vi ljudi nikad niste budni. Stvarno budni. Budnost podrazumeva svesnost, a vi ste komično nesvesni. Jedino što je uvek isto i nepromenljivo si ti, menjaju se samo stanja u kojima si. Što bi trebalo da bude svestan čin. Kad sanjam mogu da budem ko i šta hoću, takođe i kad sam budna mogu da budem ko i šta hoću. Ako poželim da budem pas – odem u san. U snu je promena mnogo brža. Ovde bih morala dugo da čekam da do preobražaja dođe. Trebalo bi da fizički umrem i ponovo se rodim. Ovde, u budnom stanju, mogu da budem lovac ili prosjak, lenština ili učiteljica, plemenita ili đubre… U snu mogu da budem kuća, drvo, sunce, gušter, cvet, ljudsko biće… Šta god poželim ja to mogu da postanem. Jer znam način kako to da postignem. I, kao što nećeš ići u pustinju da pecaš pastrmke, tako ni ja neću ovde pokušavati da postanem žbun trubastog jasmina. Bar ne u roku od pet minuta.

– Priča se da neke osobe mogu i to.

– Čula sam, ali ja to još ne umem. Možda u jednom od, kako vi ljudi kažete, sledećih života, ali danas još ne. Iako nema više od jednog života; života koji traje, traje, traje… i samo se priče koje pričamo menjaju.

Osvesti to ako želiš da postaneš veštica.

– Mnogi pričaju da već jesam veštica. – nasmejah se.

Ako odlučiš da si veštica, onda jesi veštica. Ali radi na tome da budeš moćna veštica a ne strašilo za malu decu. Veštice znaju da se pretvaraju u mačke.

– Misliš, zamislim sebe kao nešto i glumim tu ulogu?

– Ima više vrsta glume. Imaš ovu uobičajenu koju gledaš svako veče na TV-u, imaš onu prevarantsku kad te neko laže da bi ostvario neki svoj interes na tvoju štetu i sl., i imaš nesvesnu glumu kad ljudi pokušavaju da budu ono što nisu, recimo srećni a ustvari su nesrećni. Srećem povremeno ženu, koja je očigledno negde čula da treba biti pozitivna i srećna, i koja se stalno šeta s glupim osmehom na licu trudeći se da bude srećna i pozitivna. I, naravno, nameće tu svoju ideju i drugima. Ali, ona samo glumi srećnu ženu. Ona je tužna. Ona je tužna-žena-koja-glumi-srećnu-ženu. I to se vidi. Zašto je tužna, ne znam, u to ne ulazim, to i nije bitno za ovu našu priču. Ne treba da glumiš.

– Kako ti znaš sve to?

– I ti možeš to da znaš, ali se nikad ne zapitaš. Iako to i nije neko znanje, samo umem da dobijem odgovor kada mi je potreban. Sve što ti je potrebno je već u tebi. Treba samo da se zapitaš i zatražiš. U tišini. Miran um, blago srce i dobra volja. Ništa više nije potrebno.

Ćutim.

– Ako hoćeš nešto da budeš, moraš to da budeš. A ne da budeš neko ko pokušava da bude neko. Ili nešto. Prosto. Ako znaš ko si, i ne zaboravljaš to, sve je lako. Samo menjaš stanja bića. Dok saamo biće ostaje nepromenjeno.

– Ali svi smo mi božanska bića, savršena i fenomenalna…

– To su oni koji znaju šta su, – prekinula me je – ali oni koji ne znaju da su božansko biće, a čuli su nešto o tome, misle o svom egu da je savršen i žive život u iluziji i, često, paklu. Pobrkaju sebe i svoju ličnost. Robuju neznanju.

– Moram da razmislim o svemu što si mi rekla.

– Imaš celu noć pred sobom. – protegla se i žmirnula sanjivo.

– Ne mogu da razmišljam ako spavam.

– U snovima razmišljaš u slikama i iskustvom. Ostani svesna u snu i iskusi šta želiš. Dok ti se telo odmara.

Zavrtelo mi se u glavi.

– Dobro, – nasmejah se – sanjaću da sam mačka. Možda se umudrim kao ti.

– Možda se sretnemo.

– Mm? Gde? Šta?!

Ništa nije rekla, odlučila je da me ignoriše, samo se opustila i otišla.

Krenula sam za njom. Sećam se toga.

I probudila se. Primetih.

– Mmm… majčina dušica! – cela kuća je mirisala na čaj.

Ustala sam, protegla se… Setila se! Pogledala ka fotelji – moje učiteljice nije bilo. A ni sećanja na moje snove. „Na greškama se uči.“, zasvetlela je misao u umu.

Tog dana je nisam videla.

Ni sedećeg.

Milica mi jednom reče da sam mjaukala u snu. U snu kojeg se ne sećam. Ali vredno pokušavam.

I kad zatvorim oči, vidim je ponekad. Gleda me. Strpljivo. Mudro. Moj Anđeo.

Kako je došla tako je i otišla. Nenajavljeno. Iznenada.

Donela je svetlo. Odnela tamu. Promenila mi život.

Velika Mao. Moj Anđeo.

Ljubav u telu mačke.

A u bašti obližnje crkvice počeo je da raste žbun trubastog jasmina. Samonikao, pričaju vernici.

esmi

GOSPODIN STRAH

Žaretu,
prijatelju
koji je pobedio
senku

GOSPODIN STRAH

Mrznja Bes

Čulo se: „Av!“

A onda i dečji vrisak.

Bilo je još jedno: „Av!“ i mahanje repom…

Nekoliko sekundi kasnije: „Hi, hi, hi, hi…“

Onda igra. Pa smeh. Pa igra. Pa radosno „Av!“

Kad su se rastali, svako svojoj kući, iza njih je ostao neko.

Gospodin Strah. Usamljen.

„Nije uspelo.“, reče gledajući za devojčicom.

Pogledao je za kucom: „To nije dobro.“, mislio je gledajući je kako veslo maše repom čekajući večeru.

Pogledao je opet za devojčicom: „Ne, ni to.“, progunđa posmatrajući je kako kikoće u maminom zagrljaju. „Zašto nije uspelo?“

„Idem. Nekog uvek mogu uhvatiti.“ I krenuo je. Usput je nailazio na razne:

„Nnnn…ne. Mačke se lako opuste. To nije ni za na zub.“ I nastavio je dalje.

„Nnnn… ne. Psi su veseli, to nije zdravo.“ I nastavio je dalje.

„Ah!, ptice!“, uskliknuo je i one se razbežaše.

„Dobar dan, gospodine Strah“, čuo se glas odnekud.

„Dodjavola, to je gospa Oprez…“, ljutnuo se i samo joj odmahnuo rukom u prolazu. „Gde god da si.“, dodade u sebi pošto je nije video. „Zaboravio sam da ta večno-budna-stara-gospa vlada pticama.“

„Gladan sam.“ Guđao je vukući se putem.

Umoran, ušunjao se u kantu za otpatke i odatle posmatrao prolaznike tražeći novu žrtvu.

Video je zaljubljeni par:

„Ne. Izgled da su se tek upoznali, previše sam gadan da bih čekao…“

Nastavio je da vreba.

„Ne. Deca za dve sekunde zaborave. To sam već pokušao.“, umorno dodade.

Ugleda pauka:

„Ne. Oni su kao ja.“

Vreme je prolazilo, ljudi su šetali tamo-ovamo, tamo-ovamo… Ali niko mu se nije činio kao dovoljno dobra žrtva. A onda:

„O, mladi kolega, odmaraš malo?“

„O, gospodine Teror,« – reče s dosadom u glasu – »vrebam plen.«

»Samo mi je još ovaj trebao.« dodade za sebe.

Gospodin Teror ga procenjivački pogleda:

»Ne ide Vam baš, je l’ da, gospodine…?«

»Gospodin Strah«, predstavi se gospodin Strah.

»Pa, gospodine Strah, čini mi se da imate neki problem?«

»Nemam problem, vrebam odgovarajući plen!«, nervozno će gospodin Strah.

»Ali, park je pun plena, samo priđi nekome i…«

Gospodin Strah ga besno pogleda. Htede nešto reći ali se predomisli u poslednjem momentu.

»Čekate odgovarajuću žrtvu, je l’ da?«, vragolasto će g. Teror, naglašavajući ono »odgovarajuću«.

»Jeste!, čekam odgovarajuću žrtvu.«, netrpeljivo mu odbrusi g. Strah.

»Mladi gospodine, pogledajte!, eno idealne žrtve!«

Bio je to bračni par, srednjih godina. Hodali su ruku pod ruku u smeru obližnje kuće.

»Oni izgledaju previše opušteno…«

»Nebitno je kako izgledaju, to su ljudska bića, oni se majstorski pretvaraju, samo se prikaži jednom od njih i, videćeš, dalje je lako.«

»A otkud Vi to znate? Kako možete biti tako sigurni?«

»Iskustvo, mladi kolega.«, isceri se g. Teror.

»Onda Vam ih prepuštam, iskusni gospodine.«, progunđa g. Strah.

»Zahvaljujem.«, nakloni mu se g. Teror i teatralno krenu ka svojoj hrani.

Klizio je po travi pored staze, šuškao kroz grmlje i bacao kamenčiće pokušavajući da iznenadnim zvucima skrene pažnju na sebe.

Činilo se da mu je uspevalo. Žena se sve napetije osvrtala i trzala na svaki zvuk dok ju je muž sve nervoznije povlačio za sobom ka kući.

Žustro su ušli u kuću ne primetivši crnu senku kako se uvlači za njima – pravo kroz vrata, kao da ih nema.

Gospodin Strah je sa zanimanjem pratio šta će dalje biti. Usput vrebajući svoj odgovarajući plen.

U kući kao da se ništa nije dešavalo. A onda se čuo lom. Pa besan muški glas. Pa još loma.

Gospodin Strah se ozari!

»Bes!. Gde je bes, tu je strah! Starom kolegi baš ide.«

Kroz lomljavu začu i jecanje.

»Oh!« – oduševio se – »Dezert!«

Još ljudi je nailazilo i zastajalo u blizini kuće. Svi zabrinuti. Neke žene i uplašene.

Osetio je kako u njima raste neprijatnost, briga, strah, panika.

Prišao je bliže.

Ubrzo je cela ulica pulsirala strahom. Mirisala na hranu! Došlo je još crnih senki.

Krenuo je na gozbu.

»Đavolski dobra večera!«, dobacio mu je neko iz lelujave crne gomile.

Gozba je trajala celu noć.

Negde pred zoru:

»Dobro jutro, mladi kolega.«

»Dobro jutro.«, zadovoljstvo sitosti mu sad malo splasnu. »Šta ste im uradili?«

»Ah, mladi kolega, s ljudima je lako, žene su osetljive, muškarci agresivni, malo unervoziš ženu, muškarac to oseti i dalje je lako, samo sediš i sladiš se, sve sami urade.«, zadovoljno se cerio g. Teror. »Iskustvo, mladi gospodine.«

»Tako jednostavno?«, zamišljeno će g. Strah.

»Kao što vidiš. Bilo je hrane i za goste. Verujem da si došao na gozbu. Nijedan pravi gospodin u crnom to ne bi propustio.

Gospodin Strah se samo iscerio.

»Do skorog viđenja, gospodine Strah.«, mahnu mu u pozdrav i krenu a onda, kao da se setio još nečeg: »Mladi g. Strah!«, pozva ga.

»Slušam.« – namrgodi se – »Kad bi prestao da mi se obraća tako!«, dodade sebi u bradu.

»Ne dozvoli im da se sete nečeg lepog.«

»Nečeg lepog? Šta??«

Ali, g. Teror je već otišao.

Celog tog dana gospodin Strah se odmarao u napuštenoj zgradi stare klanice. Energija straha, bola, nemoći i beznađa činila ga je snažnijim. A nje je na tom mestu bilo u izobilju. Zidovi su bili natopljeni decenijama rada, i s tendencijom da takvi ostanu stolećima.

Kada je stiglo veče i glad se vratila.

I gospodin Strah je otišao u svoju osmatračnicu – kantu za smeće.

Prolazila su ista lica. Svi osim sredovečnog para.

»Mogao bih da odem kod njih opet.« – razmišljao je – »Bila bi to laka večerica.«

A onda ugleda jednu vrlo staru ženu na klupi preko puta.

»Kad li se ovo stvorilo tu?« – pomisli – »Stara je. Mršava. Verovatno i bolesna. Biće to lako. Pomisliće da sam gospodar Smrt i umreće od straha. Večeras ja priređujem bogatu gozbu!« Kada bi strah mogao da se raduje, ovaj trenutak bi bio upravo to.

Prevrnuo je kantu kada je izlazio, sablasno šuštao granjem žbunja usput, lomio suvarke, naterao jednu mačku da se probudi i pobegne, srušio je nekoliko kestenova starici iza leđa… Ali, ništa nije vredelo, starica je i dalje mirno sedela i dremala. Odlučio se za direktan napad! Napravio je krug oko nje, prošao kroz nju i na kraju se smestio na klupu s njene leve strane. Učinilo mu se da je starica pritom blago zadrhtala, ali sad je opet mirno dremala.

»Nešto nije kako treba. Učinio sam sve da me primeti…«, sedeo je zbunjen.

Onda starica otvori oči i pogleda u smeru gospodina Straha.

»Ti hoćeš da ja pomislim da si smrt i da si došao po mene?«

»Oho,« – pomisli gospodin Strah – »sad će!«

»Ali ja se ne plašim smrti.«

»… a možda i neće.«, kolebao se.

»Sve što postoji je život. I smrt je život. Nemam gde da odem, svugde je život.«

»E, dođavola, opet sam promašio.«

„Ti si senka, hraniš se strahom i patnjom. I ja se hranim nečim i, direktno ili indirektno, stvaram strah i patnju tako da ti ne mogu zameriti ništa.“

Gospodin Strah je sada, pored gladi, počeo da oseća i neku čudnu slabost. Ovo mu se još nije desilo.

„Umesto straha osećam samo razumevanje, i saosećam s tobom, ali nikako ti ne mogu dati ono što očekuješ.“, osmehnula se starica.

Gospodin Strah je skoro potpuno izgubio snagu.

„Sada mi te je skoro žao, ali nemam vremena za osećanja te vrste kada je oko mene sva ova lepota života. Pogledaj onaj list! Danas je lepši nego juče!“, oduševljeno uzviknu baka. „Oblaci su tako divni! Vetar mi donosi miris Sunca na zalasku, malopre mi se pčelica odmarala u krilu a i mačka koju si probudio potrčala je ka meni bez straha i zahvalna sam joj na poverenju…“

Gospodin Strah je sada već potpuno izbledeo, smanjio se i skoro nestao.

„…Toliko je lepote svuda okolo da to malo tvoje namere nimalo ne utiče na mene. Volela bih da ti mogu pomoći ali u meni je samo ljubav tako da ti samo ljubav mogu ponuditi.“

U tom momentu psić dotrča do klupe i uskoči starici u krilo. Igrao se, prevrtao, mahao repom, lizao joj ruke, veselo lajao… Starica se radovala s njim a gospodin Strah je nestajao.

„Ne dozvoli da se sete nečeg lepog…“, odjekivale su reči u sećanju, tiho, sve tiše a onda je sve nestalo za gospodina Straha.

Starica se još neko vreme zabavljala sa psićem sve dok nije odskakutao na poziv mladića zagledanog u mobilni telefon. Nervozno i namršteno je tapkao po displeju.

Iznad glave kao da se mogla nazreti neka tamna senka…

„Shvatiće jednom.“ – osmehnu se baka – „Nikakva tehnika ne može zameniti onu pufnastu lepotu koja mu se vrzma oko nogu…“

„Ljubice! Večera je gotova!“, prekide je glas.

„…osim, možda dobre večere…“

„Hajde, dušo, ohladiće se!“

„…i moje Milice.“

esmi

PRIČA O SOVI

Sovi,
u svakome od nas.

 

PRIČA O SOVI

 sova

Mala sova

Mala sova je volela da sedi na grani i posmatra šumu oko sebe.

I dok je njenoj, svega par minuta starijoj braći jedina misao bila sledeći obrok, ona je razmišljala o senkama i šumovima, lišću i granici šume…

A onda je, jednog dana, zrak sunčevog svetla zagolicao njen kljun i pogledala je gore, visoko, sve višlje, uz stablo, kroz granje i lišće ka nebu, ka Suncu… Iza Sunca!

I osetila je: »Želim tamo.«

Dani su prolazili i njena radoznalost je rasla. Širila se. Postala je snažna, krila su je molila da ih raširi i vine se u visinu.

Vinula se.

I pala.

Zbunjena, tužna i odjednom nekako mala i ranjiva, osetila je strah.

Ovde dole je sve bilo drugačije.

Odgegala se do obližnjeg stabla i sakrila se iza mahovinastog korena.

Dugo je ćutala i očajavala žaleći što je poslušala zov krila jer ona, očigledno, nije stvorena da leti.

»Ja sam samo mali pernati gmizavac« – tugovala je – »I nikada neću leteti nebom.«

A onda je čula šuškanje. Prvo tiho pa oda sve glasnije. I sve bliže! Neko joj se približavao!

Zavukla se dublje među korenje. I prvi put u životu počela da drhti.

Šuškanje se sasvim približilo i njen strah je postao nepodnošljiv.

Ipak, u trenutku, nešto se desilo! Raširila je krila i iskočila ispred uljeza; u nadi da će ga poplašiti dovoljno da stvor pobegne.

U svakom slučaju, mislila je, bolje i tako nego da samo nemoćno čučim među korenjem.

Ali, neznanac kojeg je htela da otera samo je mirno stajao i posmatrao ju je.

Bio je to šumski patuljak.

Nikada ih do sada nije videla.

»Zdravo«, reče patuljak.

Mala sova je samo trepnula.

Patuljak je mirno stajao. I gledao.

»Zdravo«, konačno reče mala sova i spusti krila i našušureno perje.

»Šta to radiš?«, upita patuljak.

»Htela sam da te uplašim i oteram« – reče mala sova – »mislila sam da ćeš me pojesti.«

»Je li? A zašto si to pomislila?«

»Mama stalno donosi hranu koju uhvati pored reke ili na zemlji…«, poče mala sova pa zastade.

»Pa?«

»Pa sam mislila da će sada i mene neko uhvatiti i pojesti.«

Patuljak je i dalje mirno stajao. Brada i brkovi su mu se malo pomerili – kao da se osmehnuo.

»Ali, ti si sova, mogla si da odletiš.«

»Ja sam samo pernati gmizavac i ne mogu da letim.«, snuždeno će mala sova.

Patuljak je ćutao. I gledao.

»A šta bi ti želela da budeš?«, upita najzad.

Sova je trepnula. Nikada nije razmišljala šta bi htela da bude, bavila se samo time šta je sve ono oko nje i šta želi da uradi. Sad je bila zatečena. Trepnula je opet.

»Ali…«, zaustila je, pa ućutala.

Patuljak je mirno čekao. Brada se opet pomerila, brkovi malo podigli.

»Biti. Raditi. Imati.«, reče joj. I ode.

»Tim redom!«, doviknuo je odnekud iz žbunja udaljavajući se.

Mala sova je ostala sama.

»Biti, raditi, imati? Šta mu sad to znači?«

Nekoliko minuta je ćutala i razmišljala.

»Kako zagonetan neki patuljak«, promrmlja.

Pogledala je oko sebe. Šuma je bila tiha i puna tajni, kao po običaju.

i tamo, neki šum bi joj privukao pažnju. Buba je izvirila  s donje strane hrastovog lista i uz malo nevolja uspentrala se na gornju stranu, odmorila par sekundi, raširila krila i za tren nestala.

»Kako je to lako kad…«, razmišljala je sova.

»Biti, raditi, imati. Tim redom.«, ponavljala je u sebi.

Raširila je krila. Pogledala ih. Skupila ih.

Pogledala je u smeru u kom je buba odletela. Raširila je krila i zamahala. Malo se odigla s trave i nespretno spustila.

»Hm…«, reče zamišljeno. »Biti. Raditi. Imati.«

»Biti.« – razmišljala je – »Biti.«

Raširila je krila i pokušala ponovo.

I ponovo.

I ponovo. I ponovo. I ponovo…

Uspela je da sleti na obližnje srušeno stablo. Kada poleti s njega mogla je stići dalje i leteti duže i sve duže. Pela se sve višlje i višlje i postajala sve sigurnija i sigurnija… I srećnija.

»Ja sam sova!« – huknula je – »Ja učim da letim!«

I, konačno, uz mnogo radosnog truda, uspela je da se domogne svog gnezda. Taman na vreme za večeru.

Njena braća su dremala čekajući mamu da donese hranu.

Pogledala je nebo: »Imam te!«

Mudra sova

 

Dani su prolazili i mala sova je odrasla.

Osamostalila se znatno ranje nego njena braća i ponašala se vrlo neuobičajeno za jednu sovu. I umudrila se, pričali su svi po šumi.

Taman kad bi se navikli da je viđaju na jednom drvetu ona bi se odselila na drugo, često je danima niko nije viđao, a kada bi im trebao njen mudar savet morali bi pošteno da se potrude kako bi je pronašli.

»Kako to da si ti tako mudra?«, pitali bi je neki.

»Sedim u tišini i posmatram. Vi ste nestrpljivi i očekujete sve od nekog drugog.«, rekla bi im. Ili: »Sedi mirno, utihni, pa ćeš znati.«

»Nemam vremena za to…«, odgovarali bi joj i odjurili nekud.

Jedne večeri dok se spremala za noćni let, primetila je pokret nedaleko od drveta na kojem je tih dana živela.

»Zdravo.«, reče kada je prepoznala prolaznika.

»Zdravo.«, odgovori joj šumski patuljak, naizgled nezainteresovano.

»Sećaš li me se?«

»Ko si ti?«

»Oh, zaboravio si. Pomogao si mi kada sam pala iz gnezda…«

»Sećam se tog susreta, ali pitao sam te: Ko si ti?«

»Sova, kojoj si pomogao da bude sova…«

»Ako uđeš u ovu rupu na stablu« – prekide je patuljak – »i pričaš iz nje, da li to znači da si drvo?«

»Paa… Ako hoću mogu da budem…«

»Da li si stvarno drvo? Ili iskušavaš kako je to – biti drvo?«

Sova je ćutala.

Tišina šume joj je zaglušila uši. Čudno kako šuma, ćuteći, tako gromoglasno priča da mnogo tajni krije.

Zatvorila je oči.

Nije se ni nadala da će ugledati patuljka kada ih otvori, pa nije ni pokušala.

U noćni let je krenula znatno kasnije.

Svežina vazduha joj je prijala. Puštala je svoje perje da klizi po njemu, mekom osloncu-bez-oslonca, ali ovog puta ne i u potrazi i za večerom već u potrazi za onim ko oseća to zadovoljstvo, lepotu… glad.

Svake naredne noći je poletala u potragu. Ko je gladan? Ko leti? Ko odlučuje? Ko priča iz drveta? Ko? Ko? Ko?…

Danju je više niko nije viđao; a onda više ni noću.

Kažu da je jedne večeri zamahala krilima ka Mesecu i nestala u daljini.

I od tada je niko više nije video.

Ali, ko god je tražio mudar savet,

trebalo je samo da pronađe stablo i sedne u miru kraj njega.

esmi