… Eh…

Našoj velikoj,
Hoppi Vangli :o)

voleti

Osetila sam sreću i tugu istovremeno.
Sreću iz sebe i tugu iz nje,
odnosno iz sećanja na nju.
Da li je ljubav moguća u tuzi?
Da li je tuga moguća u ljubavi?

»Baba Mima, ajde da nam gledaš u karte?!«

Nećka se.

»Aaajde!«, mole je u glas, kao srednjoškolci na ekskurziji.

»Dosta sam vam gledala… Ne!«

»Otkrij nam skriveno!«, dobacuje neko iz grupice mladih ljudi okupljenih u dvorištu Mimine kuće.

»Skriveno…«, zamišljeno reče baka Mima, više za sebe.

»Ako hoćeš nešto da sakriješ,« – nastavlja Mima kao da ne čuje nikog – »gurni to u svoj um. Sve što tamo staviš biće na sigurnom za vek vekova. Zaboravićeš i da je tamo. Nećeš ni znati gde da tražiš. Ako li i potražiš, potrošićeš večnost da nađeš. Ako nađeš. Tamo smo svi sakrili sebe. I zaboravili. Izgubili pamćenje. Zalutali u snu.«

»Otkrij mi, baba Mima, za koga ću se udati!«, smeje se glas iz grupe.

»Kad ću da se obogatim?!«, dovikuje neko drugi.

»Ispričaću vam priču…« – nastavlja baka Mima da sledi svoj tok misli ne obraćajući pažnju na dobacivanja – »… priču o ženi koju znam…«

Grupa se smijulji, kao da gleda malo dete ili neku smešnu egzotičnu životinjicu.

»Slušamo te baba Mima.«, dobacuju i kikoću se i dalje.

»… Živela je u gradu, koji i nije grad, ali oni koji tamo žive vole da misle da su građani… Kao i vi, deco… Došli ste na planinu, na izlet, ili šta već, i vratićete se uskoro nazad u vaše zgrade, beton, buku, sivilo i prljavštinu grada, verujući da ste pametniji od nas seljaka, nas brđana… Pa, eto, i ona je htela pobeći od seljaka, od sebe, od teškog života ali…, avaj… Otisnula se u svet, ali je sve od čega je htela pobeći sa sobom ponela. U sebi… Završila je velike škole… Velike neke škole…«

Mima je utonula u misli, a ostali – deca, kako ih je Mima nazvala – su se smeškali i gurkali laktovima.

»Baba Mima, a da nam ipak malo gledaš u karte?!«

»Vidim ja vas i bez karti…«

Smeh.

»Vidim da ste zaboravili…«

»Šta smo, baba, zaboravili?!«

»Srce, sine, srce.«

Nadmudrivali su se s Mimom još par minuta i, pošto nije htela da im udovolji, pokupili su se polako i otišli.

»Eee, deco, deco…«, uzdahnu baka Mima i onda primeti da je neko još uvek tu.

»Ja nisam zaboravila.« – reče sklupčana gomilica šarene odeće – »I hoću da čujem priču.«

Gleda je Mima…

»Mislim da je ta priča tebi već poznata…«

»Pa… Okolina me guši… Kao i nju… Ljudi su nekako… kao upleteni u san… Kao kad legnem da spavam i utonem u neku sliku i zaboravim sebe. Imam utisak da ljudi žive život kao što ja sanjam san. Iako ga u stvari ne sanjam, sanja on mene. Nesvesna sam potpuno. Nekad mi je lepo, nekad grozno, ali kao da ne utičem na ta dešavanja…«

Mima i dalje gleda.

»Budnija si nego što misliš.«

»Budnija od njih, da…« – pogledala je s uzdahom u smeru kuda je otišla grupa u kojoj je do malopre bila.

Mima je delovala zainteresovano: »Slušam te, slušam…« – reče ulazeći u trošnu, lepu kućicu koja joj je bila dom – »Samo ti pričaj…« – čulo se rušenje, kotrljanje nekog metala, Mimino nerazgovetno gunđanje pa opet malo rušenja… »Pričaj, rekla sam, slušam te ja…« – brundala je izlazeći iz kućerka. Nosila je neki zamotuljak, nešto pažljivo umotano u bordo pliš.

»Znaš… za razliku od ovih ljudi, ovih s kojima sam došla, koje sam ti dovela, koji su stigli od ko zna gde, ja živim ovde… Vratila sam se… Živela sam u gradu neko vreme jer sam mislila da će mi tamo biti bolje… Veća sredina, drugačiji ljudi, više mogućnosti i slobode… Ali sam se prevarila… Ljudi su ljudi i ja sam ja, pa gde god da sam… Kao i ona tvoja prijateljica o kojoj si htela da nam pričaš. Ovde imam neke probleme, tamo imam neke probleme… Svugde problemi. Negde ovakvi, negde onakvi, ali sve su to problemi, pa kakvi god. Sve sa sobom nosim, gde god da sam. To sam te jako dobro razumela…« – Mima je pomilovala zamotuljak – »A juče mi je ponovo bio jako loš dan, opet sam se raspadala, plakala, nisam mogla jasno da mislim, nisam mogla da se motivišem ničim, to mi je sad najveći problem, osećala sam prestrašnu usamljenost, poniženost, beznađe… Uveče mi je uglavnom bivalo bolje, pošto sam sedela za kompom i pričala s ljudima koji ne žive ovde ali koji su mi ostali prijatelji od ranije, komunicirala umesto da sve držim u sebi ali sinoć mi ni to nije pomagalo. Sedela sam i plakala pred tastaturom. Mislim da ni ti ljudi više ne znaju šta bi mi mogli reći i kako mi pomoći. Meditacija mi ovog puta nije donela olakšanje i neku spoznaju, samo jedva malo mira i energije. Sinoć sam se, onako iz stomaka, iz dubine sebe, zapitala zašto mi jutro donosi novi krug patnje, čak i kad mi uveče bude bolje i shvatim neke stvari i oživim i poželim da krenem dalje svojim životom… Odgovor nisam dobila, ali!, kad sam se ujutru probudila, pre mame, patnje nije bilo. A onda se ona probudila i počela da radi ono što svakog jutra radi: da priča sama sa sobom, besni u kupailu, lupa po kuhinji… I meni se vratilo sve. Opet sam počela da osećam strah, nesigurnost, tugu, napuštenost, usamljenost, poniznost… Opet sam počela da se povlačim u neku svoju mrtvu, sivu, turobnu, tešku rutinu. Pokušala sam da sebe podignem ohrabrenjima i mišljenjem da treba da je pustim da radi šta radi i da se ne kačim za to, da ne shvatam ništa od toga lično, da je to njena životna priča… Ali džabe sve. Što je ona više besnela i pričala, meni je bilo sve gore. Jača energija pobeđuje, kažu. Mama to radi već godinama. U njoj kulja bes i nezadovoljstvo, mnome najviše, jer ne živim kako bi ona htela, nisam se udala i nisam joj rodila unuče nego sad “hranim kerove po ulici” kako ona kaže… U njoj je toliko mržnje da je i kuća postala natopljena i otrovna. Ako ne kritikuje mene, kritikuje komšinicu, svađa se s TV-om… Ekstremno je negativna! Nikako nešto lepo od nje da čujem, o sebi pogotovo.

Ja sam uvek morala da budem dobro dete, da slušam, da je slučajno ne osramotim, da ćutim i radim šta mi se kaže… Ubila mi je svaki osecaj sigurnosti i samostalnosti, samopoštovanja i samopouzdanja. Zato sam i Mm… svom partneru  povlađivala. A oboje su vage u horoskopu! Samo što je Mm… on malo naprednija verzija mame, finija, blaža, dobronamernija…« – Mima je počela da odmotava svoj zamotuljak – »Od kad pamtim sebe mama mi je pretila izbacivanjem iz kuće: “Idi, nađi gde ti je bolje!” ili “Svi samo tebe čekaju!”, “Nesposobna si da živiš!”… i sl. Tu kuću nikad nisam doživljavala kao svoj dom, bila sam više nešto kao podstanarka. I vremenom sam počela da verujem da sa mnom nešto nije u redu i da sam promašen slučaj. I to sad živi u meni i vodi me kroz život. Nesvesno. I mnogo je jako. Mama nikad nije pokazivala emocije kao nežna majka, uvek je bila čelična žena koja se bori kroz život… I razumem je. Nije joj bilo nimalo lako. Ali ne može tako. Ranije, kad mi je zbog nečeg bilo teško i ako bih pokušala da pričam s njom, prvo bi rekla: “Nemoj da ja čujem da si ti nešto…”, kao, nemoj da me osramotiš pred ljudima. I to “ja” joj je u skoro svakoj rečenici. Sva je puna sebe. I jako dominantna. Teška. Nije ni čudo što mi je tata poginuo – pobegao je jadan. Sad se druži samo s jednom komšinicom, a i nju mrzi i stalno kritikuje. Optužila ju je da joj vrača nešto… Kad joj žena vrati pozajmljeno brašno ili so ili slično, ona to odmah baci… Ali ode na jutarnju kafu kod nje.

Jutros kad sam ustala, videla sam to. Celu tu situaciju mene i nje i mog života. Znala sam i ranije, ali sad sam videla, osetila drugačije. Kao kada uključiš još jednu lampu u sobi i sve u njoj zablješti, sve što si videla odjednom vidiš još jasnije. Sad znam da nisam ja greška već da me je vaspitanje ubilo. Kao da sam se na trenutak probudila i videla gde sam…

Naravno, mama misli da ja živim kao bubreg u loju i da mi ništa u životu ne fali… I da je ona uradila sve najbolje.

Znam da je dala sve od  sebe, bolje nije znala, ali ugušila me je. Misli da me voli a u stvari voli nešto umišljeno. Ona i nije svesna mene. Ne voli mene nego neku svoju sliku mene.

I šta sad mogu da uradim? Kako da sad popravim “kvar”?«

Kako da prestanem da tražim sigurnost u drugima? U Mm… partnerima, recimo?

On mi je bio utočište. Njegov stan mi je bio druga kuća, mesto gde mogu da se sklonim od straha i nesigurnosti… A sad kad je otišla više ni to nemam.« – Mima se nasmejala i počela da ređa karte – »A mama i dalje kune i mrzi i slušam je kako govori sama sa sobom da idem i tražim gde mi je bolje… A ja sad nemam gde.« – Mima ju je slušala i kao da je nestrpljivo čekala kraj tužbalice – »Kad dođem kući zavučem se u sobu i ne mrdam. Pazim da ne pravim previše pokreta samo da joj ne privučem pažnju, kao da se štitim od napada roja komaraca ili slično, da me ne bi opet za nešto kritikovala ili mi pričala o tome kako komšinica ovo, komšinica ono, ovaj je ovakav, onaj je onakav… Ubija me tim svojim ponašanjem. Energetski me isprazni! A previše je stara da bi se menjala. Bilo je pokušaja, naravno, ali su propali. Previše tvrdih stavova je… A stalno mantra: “Bože, bože.”- kao, teško joj je, a posle psuje tog istog boga kojeg priziva u pomoć…

U meni živi strah. I vodi svoj sopstveni život. Nezavisno je biće. Parazit koji se hrani mojom energijom. I ceo život mi izgleda nesigurno i sve je samo neka borba. To nema smisla. Često mislim da je mama u pravu kad kaže da sam nesposobna za život, tako se i osećam. Kad ona umre ostaću apsolutno sama, bez ikog svog, ma kakav taj neko bio, i šta mi preostaje nego da i sama umrem. Plašim se života…«

»Dobro, dosta… Shvatam priču… Sanjaš. Probudićeš se. Kad ti dosadi…«

Šarena gomilica se razočarano promeškoljila.

»Šta misliš o sebi to ti drugi rade. Ako imaš stav da si jadna, ljudi oko tebe će ti to i dokazati. Ako imaš stav da se nikad nećeš promeniti, okolina će i to podržati. Ono šta je u tebi to je i napolju. I neće se promeniti dok se ti ne promeniš. Drugačije ne može biti. Ne pitaj me zašto, ne znam, nisam bila kod boga.«

»Ali ja želim da mi bude bolje. Ne želim sebi loše stvari…«

»Slušaj, sad sam ti rekla,« – zagunđa Mima gledajući u karte na stočiću – »i neću da ponavljam, nisi glupava, potrudi se da shvatiš, ako hoćeš… Možeš ti da želiš šta hoćeš, ništa se neće desiti sve dok ne odlučiš – svesno ili nesvesno, a u glavnom je nesvesno – da to uključiš u svoje iskustvo. Ako hoćeš, ako stvarno hoćeš, da vidiš ko si i šta si, pogledaj svoje okruženje. Ono je tvoje ogledalo.«

Šarena gomilica se namrštila.

»Mršti se ti kol’ko ‘oćeš, ja ti kažem, pa radi s tim šta ti drago.« – samozadovoljno će Mima – »A sad znaš sve i više nisi dete i prestani da kukaš nego učini nešto.«

»Ali, ne znam više šta da radim sa sobom, nemam ni cilj ni interesovanja… a ni neku posebnu želju da bilo šta radim…«

»A ko kaže da moraš nešto da radiš?«

»Pa…«

»Šta pa? Šta pa? Ko kaže da moraš da želiš? Ako nemaš želju nemaš ni problem. A ti, ludo, imaš želju da želiš. Samo što to ne vidiš! Pa se silno trudiš da nešto poželiš…« – zakikotala se Mima na sav glas – »Ako ništa ne želiš uživaj u onome što imaš, neko nema ni to, ako nemaš nikakav cilj uživaj u onome što si već ostvarila… Samo budi u sadašnjosti, ne lutaj po crnoj prošlosti i ne fantaziraj o katastrofalnoj budućnosti i nema problema. A to što kukaš samo znači da ipak imaš neku želju, ili želje, neispunjene, samo ih nisi dovoljno svesna. Praviš sebi problem i istrajavaš u njemu, a istrajavaš jer imaš neki interes u njemu, inače bi ga rešila. Sa problemima je jako lako: ako nešto hoćeš, uradi to ili pusti, i nema problema.«

Šarena gomilica je samo postiđeno slušala i ćutala.

»I da li ti slušaš sebe nekad? Da li čuješ šta pričaš? Malo pričaš kako si svesnija od drugih, malo kukaš kao da si bezvredni crv. Kakvo je tvoje stvarno mišljenje o sebi? Odluči se već jednom.«

Šarena gomilica je crvenela i postala nekako još manja.

»Znam ja šta tebe mori! A i lažeš me… Samo, opraštam ti, jer razumem.« – gledajući ispred sebe, skoro nezainteresovano reče Mima – »Kako joj je ime?«

Šarena gomilica je prebledela. Progutala knedlu. Trepnula. Promeškoljila se. Počela da smišlja šta da kaže, tj. da ponovo slaže. Dobro slaže!

»Nnn…« – zausti.

»Ne znam na šta misliš…, bla, bla, bla« – opet se glasno zasmeja Mima. Trajalo je to dok se nije zagrcnula. Onda obrisa oči, dođe do daha i šeretski nastavi – »Misliš da ne znam?«

»V-v…vidiš u kartama?«

»Ne vidim u kartama nego te pažljivo slušam!« – zakikota se opet – »Malopre si slučajno, nepažnjom rekla da je u pitanju žena…«

Šarena gomilica je drhturila u nevolji iako je Mima delovala skroz prijateljski.

»Dobro, tebe sad najviše mori taj raskid i problem partnerskih odnosa… Klasika!« – uzdahnu Mima.

Još jedna knedla je kliznula niz grlo.

»Deder, da čujem.«

Gomilica se promeškoljila…

»Pa…« – krenu stidljivo – »Znaš… Još je volim… i…« – zastade neodlučna.

»Daa…?«

»Pa…« – udahnula je i: »Kako nekome objasniti da ljubav, iskrena ljubav, ne može da umre, ne može da nestane, ne može da se završi…? Neki kažu da pustim i nastavim dalje. Nemaju pojma. Mogu da pustim nešto bez čega mogu. Kako da pustim nešto bez čega ne mogu. Kako da pustim dušu? Kako da pustim srce? Kako da pustim dah?, ne mogu živeti bez disanja. Ona je ta koju sam tražila celog života. Tražila sam je, i kad sam mislila da se neće pojaviti, kad sam već odustala… došla je.« – bila je na ivici suza – »Prelepa. Predivno biće. Uspavano, ali predivno. Ljubav koju imam za nju ne može uništiti ništa, ni vreme, ni drugi ljudi, ni okolnosti… Ništa! Izvire iz duše, iz mene ko ja stvarno jesam ka njoj ko ona stvarno jeste, takva kakva je: predivno, nežno, moćno ali uspavano biće… Drugačija je. Mnogo je više nego što misli da je. Vidim je! Znam je! Osećam je! Volim je! Znaam!!« – Mima krišom prevrnu očima. – »Previše smo obraćale pažnju na neke naše razlike. Sad shvatam da ih nema toliko. Sve su nebitne. Zaista. Mesecima dan i noć razmišljam, sanjam, učim… I znam.

Sada mi jedino ostaje da radim na sebi, što i radim, i da molim boga za pomoć, za čudo!, za milost da ponovo osvojim njeno srce. Koje sad pripada nekoj drugoj. Opravdano; shvatila sam.

Ali moja ljubav je večna. Kad sve prođe ona će živeti.

Ne izmišljam. Ne pričam samo tako… Znam. Ona je moja duša, moje utočište, moja ljubav, moje sve. Dragoceno biće koje volim neizmerno.

Mislim da ne zna koliko mi znači. Kako bi i znala kad joj nikad nisam rekla. Jesam pokušavala da pokažem ali mislim da mi nije uspelo. Žao mi je što sam zadržavala emocije. Sad vidim da to nisam ja. Sad sam još bolje upoznala sebe. Polako izlazim iz kaveza u koji sam se zatvorila. Zakočene emocije se oslobađaju – burno. Um luduje, takođe. Slike koje mi iskrsavaju… Sećanja. Dragocena. Draga. Bolna. Ona!

Volim je više od života.

Zvuči egoistično, ali ne verujem da iko u njoj vidi ono što ja vidim niti je voli i ceni koliko ja. Sad pogotovo.

Razmišljala sam o tome da možda nije za mene, da ja nisam za nju, da ovo, da ono… Sve su to gluposti! SVAKO ko srcem traži dobije ono što mu treba. A ja jesam tražila srcem. I došla je. Ona jeste za mene. Ja jesam za nju. Ima mnogo da da, imam mnogo da dam. Imamo mnogo zajedničkog i po neku osobenost.

Razlike koje imamo su ništa u poređenju sa onim što nam je zajedničko. Ja sada TOME poklanjam svoju pažnju, umesto da idem destruktivnom stazom.« – Mimi se oteo uzdah. – »Srela sam ljude koji su zajedno decenijama a imaju manje sličnosti nego mi. Ljubav je ono što ih drži zajedno. Prava ljubav. Imaju svoje živote, svoja interesovanja… ali su uvek tu jedno za drugo. To je dobro. Svi smo jedinstveni. Neponovljivi. Svoji. Ja tek sad znam da poštujem različitost. Ovo što se desilo nateralo me je da dobro razmislim o svemu, da shvatim mnogo stvari na koje nisam obraćala pažnju ili sam mislila da ih znam a u stvari nisam znala…

Videla sam koliko sam homofobična. Koliko me je strah da budem to što jesam. A mislila sam da nemam problem. To me je sprečavalo da iskažem emociju, da pokažem ljubav, da dam i primim ljubav… A, što je još gore, projektovala sam na nju odnos koji moja majka ima sa mnom, tj. svu njenu uzdržanost ja sam prenela u svoju vezu. Grešila sam mnogo. I, na žalost, gubitak je bio potreban da se konačno promenim. Kad nećeš milom, onda ćeš silom – kažu ljudi.

Mnogo toga je sad otpalo, samo još da tuga iščili i da čista ljubav ostane. Želim da opet budem u miru sa sobom, da budem u sebi, da vratim snagu, steknem sigurnost, rasteram strah… Da se oslobodim!

Ona mi je pomogla da sve ovo vidim. Ona mi je pomogla da se vratim sebi. Bila sam se izgubila u njoj, zaboravila se, podredila se… I onda izgubila i sebe i nju, nekog ko mi u životu najviše znači.

Sad kad vratim film sramota me je od skoro svega što sam radila, mnogo sam je zanemarila pokušavajući da se izborim s teškoćama u kojima sam se našla, bežala sam i od svojih osećanja i od problema s kojim je trebalo da se suočim… Sad je sve to otpalo, ali i ona je otišla, a ja je volim još više nego onda, više nego ikad, više nego ikog! I još mi je važnija! I još je dragocenija! I još je divnija! Nijedna reč ne može preneti šta osećam!

Protresla me je pošteno. Plačem danima jer sažaljevam sebe zbog gluposti koju sam uradila. I živim za dan kada ću ponovo osvojiti njenu ljubav.« – Mima se počeša po glavi i protrlja nos. – »Nikada neću odustati od nje. Ljubav koju osećam prema njoj neće i ne može nestati.

Možda više nikad nećemo biti zajedno, možda više ništa ne oseća prema meni, možda se više nikad nećemo ni videti, možda će me zaboraviti… ali ja ću uvek biti njena, u mom srcu biće samo ona.

Volim je neizmerno. Iskreno. Svim srcem. Samo nju. Večno. Verno kao pas…«

Mima se držala za glavu.

»Deca…« – uzdahnu – »… ali… decu ne možeš silom naterati da odrastu…«

Gomilica je i dalje drhturila.

»Znam da znaš šta me trenutno zanima i opseda…« – reče gledajući u Mimin tarot – »Da li da se potrudim i vratim je? Da li je dobro da ponovo budemo zajedno? Da li mi jesmo “dobitna kombinacija” kako mi reče jedna astrološkinja?«

Mima je razmišljala…

»Uzeću drugo pitanje kao glavno pitanje.

Sad ću da otvorim karte.

Otvori karte cigaaankoooo, reci mi vidis li njuuuuu…« – zapeva Mima

»Videću tebe ako i ti, NE DAJ BOŽE, dobiješ korpu.«

»Pu pu, pljuni u pazuke! Pomeri se s mesta…«

»To samo zato što me zezaš!«

»… Kucni u drvo… Pa ovo je pesma da zezam sebe.«

»Aha…, dobro, izvini. Mislila sam da se meni rugaš.«

»Ja ću da otvorim karte i da ti pričam šta kažu, pa ti vidi…«

»OK, spremna sam.«

»Uzrok trenutne situacije je nezrelost, nepromišljenost, prerana “potraga za nečim većim”. Neko je zagriz’o veći zalogaj nego što može da proguta i time upropastio stvar. Preterana predostrožnost je proizvela suprotan efekat.

Sadašnje stanje jeste neka duhovna jačina… Tako stoji… Religioznost, dužnost, obaveza.«

»Preterana predostrožnost? Ne razumem to.«

»To znači da si previše brinula o nekim stvarima o kojima nije trebalo. Ali ipak imaš duhovnu snagu da izdržis nedaće.

To je trenutno šta je.

Ti si na položaju da neko zavisi od tebe i da očekuje pomoć od tebe i imaš vlast nad nekim, iako nisi svesna. Ali stoje dve osobe koje su ti podređene, da se tako izrazim.«

»Vlaast??? Jaa???«

»Nekakvu. Možda ne vlast, ali nešto si iznad i neke dve osobe zavise od tebe nekako. Mama i mačka.«

»To sam i ja sad pomisila. Nema ko dugi.« – nasmejaše se obe.

»Trenutno imaš neku jačinu, u svakom slučaju… Oho!«

»Šta?«

»Ček’, da se konektujem na vasione, sad ću te rastumačim.

Opa!, vidi, vidi!, u budućnosti ti stoji Mag! To znači da si osoba sa jako naglašenom, silnom voljom, pa onda: odlučnost, samopouzdanje, fleksibilnost, samokontrola, stvaralaštvo, jedinstvo, završavanje započete obaveze, kreativnost, aktivnost… Volim tu kartu.«

»TO sam ja????«

»Veština prilagodljivosti je njegova, tj. tvoja najveća vrlina. Mag je originalan, kreativan i fleksibilan, ali vrlo lukav i vešto upravlja drugima, bilo dobrom ili zlom namerom. Karta ti poručuje da se ne plašiš postupati pozitivno i odlučno. Slabost volje i neoriginalan pristup predstavljaju prepreke za dalji razvoj događaja i za evoluciju. Nalaziš se u položaju da deluješ na druge.

To ti je budućnost. Ako ispuniš uslove. Ali to je karta broj jedan. Tako da…

Mag drži sve u rukama i sve mu je dato i time je ispunjen.

Jedan to je jedinstvo, ispunjenje. Znači, bićeš ispunjena onim što radiš. Možda ćeš da promeniš ili dobiješ bolji posao.

To je mnogo dobra karta, što se mene tiče.«

»To mi je i astrološkinja rekla. Ne za posao. Ali bi mi definitivno prijala i promena posla i bolja plata.«

»Ono što te izvlači, ono što je pozitivno kod tebe to je da od malih stvari napraviš nešto lepo i veliko. Tvoja vesela i lakomislena priroda«

»A šta sa mojom vezom?«

»Za to ću da ti kažem na kraj.

LAKOMISLENA!!! Dakle, tvoja bezbrižna i dečja duša. Jeste, jeste… Srljaš u razne stvari i maješ se tako nekim jednostavnim stvarima, ali te to ispunjava i čini ti život lepšim. Radiš nešto i ne razmišljaš o posledicama«

»Pa sad…«

»Ideš tako kroz život. Ono što te sputava je sreća. Ne zavisi od tebe ishod. Zavisi od drugih ljudi i od čiste sreće. Mada, kako ovde vidim, sreća će na neki način da se preokrene u tvoju korist. Ali nemoj mnogo da se oslanjaš na sreću jer je promenljiva i točak sreće se okreće.«

»A šta onda da radim???«

»Sve u svemu, imaš moć da okreneš stvari u svoju korist. Prošlost ti je gadna i mračna, nesigurna.«

»Pa sad, zavisi li od mene ili ne?«

»Osloni se na svoju duhovnu snagu i na svoju veselu prirodu koju si gurnula u zapećak.

Od tebe ne zavisi. Karte kažu da budeš to što jesi. Da si već izgrađena osoba.

A brojevi karata su ti ovako: 11, 5, 1, 0, 10 pa vidi i numerologiju.«

»OK, znam koga ću da pitam.«

»Sve je to neko jedinstvo nešto tako, neko ujedinjenje možda, ali ne zavisi od tebe. U svakom slučaju će da se završi dobro po tebe, bile vi zajedno ili ne. Eto, to kaže tarot«

»Da li je dobro da ona i ja opet budemo zajedno! To je bilo pitanje! Da li da se trudim oko nje?«

»Da li je dobro da budete zajedno…«

»A?«

»To je bilo tvoje pitanje.«

»Da. A tvoj vidoviti odgovor?«

»A odgovor je: osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.«

»Pa sad… Meni ovo zvuči ohrabrujuće! Obećavajuće…« – šarena gomilica je skoro zasijala. Srce poskočilo. Oživela je ponovo.

»Eto.« – završila je Mima.

»Hvala«

»Nema na čemu«

»Skroz interesantno. Moram da razmislim o svemu…« – smeška se.

»Odoh ja sad nešto da radim a ti razmišljaj kol’ko ‘oćeš.« – i uđe u kućerak.

»Dobro…« – šarena gomilica se zamislila. A posle tridesetak sekundi – »Idem sad malo da prošetam… I tako… Ovaj… Mogu li da dođem opet za neki dan?«

Prvo se čulo rušenje po kući a onda i mrgodno: »Ma dođi, ko ti brani.« – i onda još malo kućnog kotrljanja…

»Pa, dobro… Idem ja onda… Do viđenja…«

Kotrljanje.

************

»… osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.«, »… osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.« – mantrala je hodajući –  »…doći će do ispunjenja.« Kakvog ispunjenja? Ispunjenja želje ili mog ispunjenja? Pokajala se što nije pitala. Ali, dobro, pružiće joj se prilika kad za nekoliko dana opet poseti Mimu.

I kako je sebi mogla da dozvoli takvu neopreznost da otkrije svoju tajnu skoro nepoznatoj osobi! Srećom, sve se dobro završilo! Čudna je žena ta Mima… Ko bi rekao da starijoj ženi, seljanki, neobrazovanoj… neće smetati nešto što je tabu čak i u većem gradu… Mada, kad malo bolje razmislim, ona uopšte ne deluje kao neobrazovana!… Čudna žena, baš čudna žena.

Šta li je mislila kada je rekla da se oslonim na svoju duhovnost? Dobro, znam da treba da se osnažim i vratim sebi… Ako će mi to pomoći da vratim svoju ljubav uradiću sve. »… osloni se na svoju duhovnost i dečju i neiskvarenu dušu i doći će do ispunjenja.«

Hodala je i razmišljala. Priroda čini čuda! Smiruje. Uravnotežuje. Pruža utehu. Osećala je kao da je u meditaciji. Verovatno je i bila. Primetila je i da je mnogo srećnija kad ne razmišlja u negativnom kontekstu.

»Čudna mi čuda.«, prekorila je sebe.

»Treba da prestanem da usmeravam pažnju na osećaj njenog nedostajanja već da je usmerim ka njenom ponovnom osvajanju! Ponovno osvajanje svoje izgubljene ljubavi!« To ju je podiglo. Bodrila se:

»Biće sve u redu! Ne usmeravaj misli ka patnji! Samo budi u sebi, budi mirna, u miru, i budi u sebi. Radi na sebi! Osnaži se. Nađi utočište samo u sebi!«

Pozitivno usmerenje joj je smanjivalo patnju. Entuzijazam umesto samosažaljevanja.

Izlazila je svakog dana u prirodu i osluškivala. Drveće joj je pričalo o snazi i postojanosti, voda o istrajnosti i ispravnoj prilagodljivosti, ptičice o radosti, nebo o saosećajnosti, Sunce o ljubavi, ljudi o njoj samoj… Ljubav je svugde, ali u ljudima najmanje. Svi su zabrinuti i u žurbi. Ne primećuju ništa oko sebe. Traže ljubav ali je ne daju…

»Boli me želja da budem voljena.« – odjednom je primetila.

»Transformiši bol nedostajanja u iščekivanje.« – šapnuo je povetarac. I opet joj se srce otvorilo.

»Iščekivanje da se vrati? Ili da nađem drugu?!« – odjednom se pojavila alternativa.

»Iščekivanje onog što je za mene najbolje.« – zaključi.

A onda je primetila da oseća da je taj zaključak nešto kao odstupanje od sebe, od sebe kakva je mislila da je, odustajanje, na rastanku je obećala čekati, ostati verna po bilo koju cenu… Šta sad? Ostati ista i patiti ili se promeniti i biti srećna? Želela je da bude srećna ali nije mogla da dozvoli sebi promenu. Ovaj uvid ju je šokirao. Ali i obradovao, jer je sad znala šta je drži u problemu – ono što ima običaj da naziva svojom glupom doslednošću: ostati pri odluci po bilo koju cenu. Veliki teret je pao s tom realizacijom.

»Ako se ne menjam pretvaram se u ustajalu, smradnu močvaru! Šta ću ikome takva. Šta ću sebi takva!? Šta ću njoj takva!«

»Ja dozvoljavam sebi promenu!« – izgovorila je – »Ja dozvoljavam sebi brzu promenu!« – izašlo je ravno iz srca, s osmehom i olakšanjem, s ljubavlju.

»Zvučim kao Lujza Hej!« – smejala se radosno.

Pogledala je oko sebe – sve je promena! Sve je živo – život je promena! Čak će se i njena ljubav promeniti, zašto bi onda ona sama ostala ista?!

Otišla je do reke, izavadila iz džepa papirić sa odštampanom fotografijom svoje izgubljene ljubavi i predala je vodi.

Gledala je kako reka ljuljuška i sporo odnosi papirić. Sedela je i gledala…

»Ode.«

…

Javila se tuga. Vezanost se opire slobodi.

»Šta me to vezuje za nju?« Zastala je da razmisli. Tražila je odgovor osećajem. Srcem.

»Šest godina, šest godina zajedno. Potreba da bude pored mene. Njeno prisustvo, blizina, njena energija… Miris!… Godi mi to.« – počela je polako.

»Uspomene: putovanja, šetnje… Želim to i dalje.« – trudila se da se ne pomeri, da ne rasprši osećaje koji su nadolazili.

»Potreba da budem voljena, tj. da imam nekog ko me voli i koga volim. Utočište. Potreba da budem s nekim, da nisam sama. Osećaj krivice da sam ja upropastila vezu. Očekujem da ona popuni prazninu u mom životu, u meni.« Ovo poslednje je bilo poražavajuće.

»Dovela sam sebe u situaciju da ništa ne mogu da uradim bez nje. Čak sam ubedila sebe da je to OK. Ograničila sam sebe.« Poražavajuće.

»Ali!, moj život nije bio prazan pre nje! Praznine su nastale mojim prilagođavanjem njoj. Odustajanjem od svega do čega mi je stalo zarad nje i vremena provedenog s njom. I zato što to sve njoj nje bilo zanimljivo. Zanemarila sam sebe zarad njene ljubavi. Potisnula sam sebe da bih imala nju, da me ne bi ostavila… Jaooo! A onda sam u njoj tražila svoj život. Oslonac. Ispunjenje. A ona to nije mogla da mi da.«

Ali: »BUDI oslonac! Ne traži oslonac.« – bocnula ju je trava.

»Kako ću biti oslonac nekome ako nisam oslonac sebi?!« – nije joj bilo prijatno primetiti.

»Promena je bolna samo ako joj se opireš.« – žuborila je rečica.

»Bol.« – pomisli. »Uporno tražim razlog da budem srećna. Ako li i osetim sreću, ugušim osećaj jer nemam razlog da budem srećna. Trebalo bi, kao, da tugujem, pošto sam odbačena. Patnjom izražavam ljubav jer hoću da joj kažem da je volim. A hoću da joj kažem da je volim jer joj to nisam pokazala na vreme. Nju više nemam, ako ne patim znači da je ne volim, s toga – patim. A pošto ona sve ovo ne zna bol je još veći.« – stala je u čudu. »Bože, bože, kakav cirkus u meni!« – počela je da se smeje.

»A trebalo je samo da ostanem svoja.«

»Sve je to neko jedinstvo, nešto tako, neko ujedinjenje možda…« – čula je Mimu iz svog sećanja.

»U pravu si draga Mima, treba da se ujedinim – sa sobom!«

Legla je na travu i zagledala se u nebo.

Nekoliko lenjih oblačaka i nepregledno plavetnilo. Odjednom je shvatila da to nije nikakav plavi pokrov kako je navikla da misli, već neizmeran prostor. Udahnula ga je, zaprepašćena, ili su udahnuli jedno drugo, nije bila sigurna, i njeno telo se otvorilo, postalo taj nepregledan prostor, granice su se izgubile, ležala je a nije, bila je na livadi ali i nije, bila je ona, Petra, ali i nije, sve je bilo tu ali i nije, svaki problem smešan, mir i uzbuđenje, radost, suze, olakšanje!

I za tren doživljaj je nestao.

Ali sećanje je ostalo. Uzbuđenje je ostalo. I osmeh. I srećno srce. I – ljubav! Ljubav kakvu do sada nije osetila. Ljubav ni zbog čega. Ljubav ni zbog koga. Ljubav eto tako. Ljubav.

Samo trenutak. Samo sada. Ništa drugo nije bitno.

Negde malo dalje, iz šumarka, smejala se ptica.

Osetila je zemlju ispod leđa. Osetila je leđa, svoje telo. Podigla je ruku.

»Lepota korišćenja sopstvenog tela!«

Smejala se s pticom. Smejala se s travom. Volela je drveće! Volela je toplo Sunce na licu. Volela je i onu koja ju je napustila.

»Našla sam svoju ljubav.«

************

Kotrljanje.

»Mima, treba li ti pomoć?«

Tišina.

»Mima?«

Mima gvirnu kroz prozor.

»A, ti si.«

Nestade.

»Nisi mi rekla kako ti je ime.« – doviknu iz kućerka.

»Petra«

»To mnogo objašnjava…«

Petra se u nevolji premesti s noge na nogu razmišljajući o svom imenu.

»Bisenija. Bisenija mi je zaturila nešto pod krevet… Samo da nađem…«

Kotrljanje.

»Bisenija? Ko je Bisenija?«

»Ta pored tebe.« – reče Mima izvirujući iz kućerka.

Petra se osvrnula. Osvrnula se opet, na drugu stranu. Stala je zbunjena.

»Neki tvoj imaginarni prijatelj?« – pokuša.

»Pogledaj dole.« – čuo se mrgodan Mimin glas.

Pogledala je i videla dva vesela oka kako je radoznalo posmatraju.

»Bisenija je praase?« – nije znala da može toliko široko da otvori oči.

Uzdah i kotrljanje.

»Puštaš prase u kuću?!« – zapita u neverici.

»Bisenija je prijateljica.« – s nestrpljenjem odbrusi Mima.

»Kako to da je nisam videla ranije?« – sagla se i pomazila Biseniju. Dobila je osmeh, srećan i zahvalan pogled pun ljubavi. Petrino srce je radosno odgovorilo.

»Tu je tek nedelju dana. Došla odnekud. Pobegla od noža verovatno.«

»Zar se ne plašiš da će neko doći da je traži? Šta ako te optuže za krađu?!«

»Kad se onaj odozgo za nešto postara to je rešeno.«

»Pa šta ćeš sad s njom?«

»Ništa. Neka radi šta hoće.«

»A kad poraste…?«

»Kad poraste – porasla je.«

»Mislim…«

»Znam šta misliš. Prijatelji nisu hrana.«

»Dobro, Mima je čudna žena, znala si to već, šta se iznenađuješ…« – pričala je sama sa sobom.

Mima je izašla noseći čašu vode i metalnu vanglu. Vanglu je pružila Biseniji.

»Osveženje.« – reče i sede pored Petre.

»Nisam žedna, hvala.«

»Dobro.« – reče i spusti čašu pored vangle, sad već skoro polu prazne.

Sedele su ćutke oko pet minuta. Opušteno. Ne onako kako ljudi inače sede, u neprijatnoj tišini, očajno tražeći temu za razgovor.

»Ona žena koju si spomenula… Njena priča… Mislim… Hoćeš li mi je ispričati? Ipak.«

Mima je odlutala pogledom. Vratila se nakon minut/dva.

»Hoću.«

I počela je.

»Davno je to bilo… Rođena je ovde u selu, nekoliko kuća niže…« – pogled joj je odlutao niz zemljani put – »Sirotinja… Nestašna. Živo dete. Čudno dete. U svom svetu. Od malena su pričali da od nje ništa neće biti, da se neće udati… Da će na drvetu živeti… Sama umreti. Ona nije marila.

Kad bi joj bilo lepo – pela bi se na drvo, kad bi joj bilo teško – pela bi se na drvo. Pričala je sa cvećem, bubama i pticama. Za ljude nije marila.

Završila je osnovnu i srednju školu a da knjigu nije otvorila; osim na časovima.

Kad je stasala za udaju, niko je nije hteo. Nije marila.

Jednog dana je rekla da odlazi u svet. Nisu marili.

I brzo su je zaboravili.

Svako selo ima svog ludaka, oni su se svog rešili.

Ali, meni je nedostajala.

Kao da nije bila s ovog sveta. Često sam je noću videla kako šeta i gleda u zvezde.

A onda sam odlučila da i ja odem.

I srela sam je pored Dunava jedne večeri. Gledala je zvezde sedeći ispod drveta, sa knjigom u krilu. Dostojevski, Netočka Nezvanova.

Nije se mnogo promenila za tih nekoliko godina koliko je nisam videla. I dalje u svom svetu i dalje asocijalna.

Olivija, to joj je ime. I možda su joj baš zbog imena oči povremeno postajale maslinasto zelene.

Odlazila sam često do Dunava i nekako sam uspela da se zbližim s njom. Još jedna duša nezadovoljna životom i surovošću ljudi. Reče mi da je pobegla iz sela nadajući se boljem životu i slobodi, ali ljudi su svugde isti i svugde se nađu oni koji misle da je svrha života u ispravljanju tuđih krivih Drina, iliti gledanju šta ko radi, jer nisu sposobni svoj život da srede; osećaju da su mali i mizerni pa se trude da što više srozaju druge samo da bi u sopstvenim očima, i u očima onih koji su poput njih, izgledali veliki i pametni.

Bile smo na istom fakultetu, samo različit smer. Otkrila sam to slučajno, tražeći praznu klupu gde bih na brzinu popunila neke formulare… Sedela je s knjigom opet. Hrvatsko izdanje Ejmi i Jaguar. Teška životna priča. Drugi svetski rat, nacisti, progon Jevreja, logor… Kaže da joj se dopada priča Jevrejke koja je i u najtežim životnim situacijama uspela da zadrži veseo duh.

I od tad sam je viđala češće. Zbližile smo se. Kao da ju je knjiga promenila.

Onda je jednog dana rekla da hoće da se vrati na selo. Dosta joj je grada, dosta joj je smrada, dosta joj je buke, gradske vreve, dosta joj je umišljenih građana koji misle da jaje dolazi iz samoposluge i paniče oko bakterija, prljavštine, opsednuti dezinfekcijama, pranjem ruku, silnim hemikalijama za ovo i ono… Ne daju deci da pužu po podu ako isti nije uglančan do visokog sjaja i dezinfikovan toliko da se dete otruje od isparenja hemije pre nego od neke sirote bakterije. Zna to jer se školovala spremajući po kućama. Ni pauk u ćošku, ni zrnce prašine, samo hemija. Dosta joj je, hoće nazad u svoj mir. U šumu, prirodu, prašinu i čist vazduh.

Napustila je fakultet, ne završivši započet diplomski, i pored sveg mog napora i nagovaranja da obavi i to. Rekla je da je ne zanima taj papir, da je došla po znanje i da sad može da ide dalje, pošto ovde više nema šta da nauči.

Podržala sam je, dala joj ključ moje kuće u slučaju da joj zatreba, i rastale smo se.

Ja sam svoj papir dobila ali mi ovde ne treba. Da, i ja sam odlučila da se vratim. Delimično iz istih razloga kao i ona a delimično iz nekih ličnih – srce me je vuklo.

Eto, to je ta priča.

Možeš ići bilo gde, možeš raditi bilo šta, od sebe ne možeš pobeći. Na kraju prihvatiš tu činjenicu, opustiš se i uživaš. Živiš život najbolje što možeš. Kad si u miru sa sobom, sve ide lako. Eto.«

Par minuta su ćutale, svaka sa svojim mislima.

»A ti si, vidim, dobro.«

»Jesam. Htela sam da vratim izgubljenu ljubav, i vratila sam je.« – nasmejala se – »Samo što ona više nije ono što sam mislila da je. Nikad nije ni bila. Trebalo je da prođem kroz vatru da bih to shvatila. Kad nešto nećeš sam da pustiš život postavi branu između tebe i toga. Patiš pokušavajući da je srušiš a kad odustaneš ostane ti zahvalnost što se to desilo.

I, sve je dobro u životu. Sve osim opiranja. Kao u tvojoj priči.«

»Nazdavlje.« – reče Mima i popi onu vodu naiskap – »Kad se ne opterećuješ prošlošću budućnost može da ti se desi. Život se pokrene. Donosi nove ljude i nova iskustva. Lepa iskustva.«

Bisenija priđe, sede u vanglu, prevrnu je i poče da se valja u barici.

»Takva mi nećeš ući u kuću.« – progunđa Mima.

Bisenija se samo okrenula na drugu stranu.

»Otkud Bisenija? Mislim na ime, malo je… pa… neuobičajeno. Otkud ti ideja da joj daš baš to ime?«

»Serija. Volela sam da se zabavljam gledajući Porodično blago. Vesna Trivalić je imala ulogu Bisenije pa mi se ime učinilo nekako prikladnim.«

Dok su se kikotale Petra ustade

»Dovoljno sam te zadržala. Hvala ti na razgovoru i pomoći… svemu.« osmehnula se srdačno.

Iza kućerka je nešto počelo da krcka…

»Ovde kod tebe je uvek neki lom, čak i kad ti nisi uzrok istog.« – primetila je Petra još uvek se osmehujući.

»Ah… moja bolja polovina. Bolja u rušenju, ako ništa drugo. Vraća se iz bašte.« nasmejala se i Mima.

Dok se Petra dvoumila da li da ostane još koji minut i predstavi se Miminom mužu ili da krene i ne smeta, čupava riđa glava se pojavila iza kuće. Mimine oči su caklile zureći u Petru, suzdržavajući navalu smeha.

Dva maslinasta oka su je radoznalo pogledala.

Hoppi&Esmi