PRIČA O SOVI

Sovi,
u svakome od nas.

 

PRIČA O SOVI

 

Mala sova

Mala sova je volela da sedi na grani i posmatra šumu oko sebe.

I dok je njenoj, svega par minuta starijoj braći jedina misao bila sledeći obrok, ona je razmišljala o senkama i šumovima, lišću i granici šume…

A onda je, jednog dana, zrak sunčevog svetla zagolicao njen kljun i pogledala je gore, visoko, sve višlje, uz stablo, kroz granje i lišće ka nebu, ka Suncu… Iza Sunca!

I osetila je: »Želim tamo.«

Dani su prolazili i njena radoznalost je rasla. Širila se. Postala je snažna, krila su je molila da ih raširi i vine se u visinu.

Vinula se.

I pala.

Zbunjena, tužna i odjednom nekako mala i ranjiva, osetila je strah.

Ovde dole je sve bilo drugačije.

Odgegala se do obližnjeg stabla i sakrila se iza mahovinastog korena.

Dugo je ćutala i očajavala žaleći što je poslušala zov krila jer ona, očigledno, nije stvorena da leti.

»Ja sam samo mali pernati gmizavac« – tugovala je – »I nikada neću leteti nebom.«

A onda je čula šuškanje. Prvo tiho pa oda sve glasnije. I sve bliže! Neko joj se približavao!

Zavukla se dublje među korenje. I prvi put u životu počela da drhti.

Šuškanje se sasvim približilo i njen strah je postao nepodnošljiv.

Ipak, u trenutku, nešto se desilo! Raširila je krila i iskočila ispred uljeza; u nadi da će ga poplašiti dovoljno da stvor pobegne.

U svakom slučaju, mislila je, bolje i tako nego da samo nemoćno čučim među korenjem.

Ali, neznanac kojeg je htela da otera samo je mirno stajao i posmatrao ju je.

Bio je to šumski patuljak.

Nikada ih do sada nije videla.

»Zdravo«, reče patuljak.

Mala sova je samo trepnula.

Patuljak je mirno stajao. I gledao.

»Zdravo«, konačno reče mala sova i spusti krila i našušureno perje.

»Šta to radiš?«, upita patuljak.

»Htela sam da te uplašim i oteram« – reče mala sova – »mislila sam da ćeš me pojesti.«

»Je li? A zašto si to pomislila?«

»Mama stalno donosi hranu koju uhvati pored reke ili na zemlji…«, poče mala sova pa zastade.

»Pa?«

»Pa sam mislila da će sada i mene neko uhvatiti i pojesti.«

Patuljak je i dalje mirno stajao. Brada i brkovi su mu se malo pomerili – kao da se osmehnuo.

»Ali, ti si sova, mogla si da odletiš.«

»Ja sam samo pernati gmizavac i ne mogu da letim.«, snuždeno će mala sova.

Patuljak je ćutao. I gledao.

»A šta bi ti želela da budeš?«, upita najzad.

Sova je trepnula. Nikada nije razmišljala šta bi htela da bude, bavila se samo time šta je sve ono oko nje i šta želi da uradi. Sad je bila zatečena. Trepnula je opet.

»Ali…«, zaustila je, pa ućutala.

Patuljak je mirno čekao. Brada se opet pomerila, brkovi malo podigli.

»Biti. Raditi. Imati.«, reče joj. I ode.

»Tim redom!«, doviknuo je odnekud iz žbunja udaljavajući se.

Mala sova je ostala sama.

»Biti, raditi, imati? Šta mu sad to znači?«

Nekoliko minuta je ćutala i razmišljala.

»Kako zagonetan neki patuljak«, promrmlja.

Pogledala je oko sebe. Šuma je bila tiha i puna tajni, kao po običaju.

i tamo, neki šum bi joj privukao pažnju. Buba je izvirila  s donje strane hrastovog lista i uz malo nevolja uspentrala se na gornju stranu, odmorila par sekundi, raširila krila i za tren nestala.

»Kako je to lako kad…«, razmišljala je sova.

»Biti, raditi, imati. Tim redom.«, ponavljala je u sebi.

Raširila je krila. Pogledala ih. Skupila ih.

Pogledala je u smeru u kom je buba odletela. Raširila je krila i zamahala. Malo se odigla s trave i nespretno spustila.

»Hm…«, reče zamišljeno. »Biti. Raditi. Imati.«

»Biti.« – razmišljala je – »Biti.«

Raširila je krila i pokušala ponovo.

I ponovo.

I ponovo. I ponovo. I ponovo…

Uspela je da sleti na obližnje srušeno stablo. Kada poleti s njega mogla je stići dalje i leteti duže i sve duže. Pela se sve višlje i višlje i postajala sve sigurnija i sigurnija… I srećnija.

»Ja sam sova!« – huknula je – »Ja učim da letim!«

I, konačno, uz mnogo radosnog truda, uspela je da se domogne svog gnezda. Taman na vreme za večeru.

Njena braća su dremala čekajući mamu da donese hranu.

Pogledala je nebo: »Imam te!«

Mudra sova

 

Dani su prolazili i mala sova je odrasla.

Osamostalila se znatno ranje nego njena braća i ponašala se vrlo neuobičajeno za jednu sovu. I umudrila se, pričali su svi po šumi.

Taman kad bi se navikli da je viđaju na jednom drvetu ona bi se odselila na drugo, često je danima niko nije viđao, a kada bi im trebao njen mudar savet morali bi pošteno da se potrude kako bi je pronašli.

»Kako to da si ti tako mudra?«, pitali bi je neki.

»Sedim u tišini i posmatram. Vi ste nestrpljivi i očekujete sve od nekog drugog.«, rekla bi im. Ili: »Sedi mirno, utihni, pa ćeš znati.«

»Nemam vremena za to…«, odgovarali bi joj i odjurili nekud.

Jedne večeri dok se spremala za noćni let, primetila je pokret nedaleko od drveta na kojem je tih dana živela.

»Zdravo.«, reče kada je prepoznala prolaznika.

»Zdravo.«, odgovori joj šumski patuljak, naizgled nezainteresovano.

»Sećaš li me se?«

»Ko si ti?«

»Oh, zaboravio si. Pomogao si mi kada sam pala iz gnezda…«

»Sećam se tog susreta, ali pitao sam te: Ko si ti?«

»Sova, kojoj si pomogao da bude sova…«

»Ako uđeš u ovu rupu na stablu« – prekide je patuljak – »i pričaš iz nje, da li to znači da si drvo?«

»Paa… Ako hoću mogu da budem…«

»Da li si stvarno drvo? Ili iskušavaš kako je to – biti drvo?«

Sova je ćutala.

Tišina šume joj je zaglušila uši. Čudno kako šuma, ćuteći, tako gromoglasno priča da mnogo tajni krije.

Zatvorila je oči.

Nije se ni nadala da će ugledati patuljka kada ih otvori, pa nije ni pokušala.

U noćni let je krenula znatno kasnije.

Svežina vazduha joj je prijala. Puštala je svoje perje da klizi po njemu, mekom osloncu-bez-oslonca, ali ovog puta ne i u potrazi i za večerom već u potrazi za onim ko oseća to zadovoljstvo, lepotu… glad.

Svake naredne noći je poletala u potragu. Ko je gladan? Ko leti? Ko odlučuje? Ko priča iz drveta? Ko? Ko? Ko?…

Danju je više niko nije viđao; a onda više ni noću.

Kažu da je jedne večeri zamahala krilima ka Mesecu i nestala u daljini.

I od tada je niko više nije video.

Ali, ko god je tražio mudar savet,

trebalo je samo da pronađe stablo i sedne u miru kraj njega.

esmi