MAO

Mao
tebi,

 

Veštice vole
da se pretvaraju
u mačke

– Moj deda kaže da si ti veštica…

Ne dešava se baš često (ili grešim?) da nas, eto tek tako, prenu iz popodnevne dremke na suncu i, ni ne pokušavajući to, isprazne nam um od svih misli i ostave nas zatečene, praznog ali ipak začuđenog pogleda uperenog negde u daljinu, pravo ispred…

Brzo dođemo sebi, ali taj trenutak je… pa… trenutak…

A deca to mnogo dobro rade.

– A kako se ti zoveš? – seda na klupu i maše nogama.

– A zar ti smeš da pričaš s vešticom? – pitam ozbiljno, još uvek nesigurna šta mi se dešava.

– Smem!

– I ne plašiš se?

– Ne!

– A šta ako te ukradem i odnesem daleko, daleko?

– Deda kaže da veštice nose samo nevaljalu decu a ja sam dobra, slušam mamu i tatu.

– Aaha… Tako, je li? – opuštam se polako – A zašto onda, ako si dobra devojčica, ne poslušaš mamu i tatu i ne pričaš sa nepoznatim ljudima? Vešticama pogotovo!

– Mmm… – razmišlja (maše nogama)… – Ali ti nisi veštica. Veštice su ružne i strašne, ti nisi, a i poznajem te, svaki dan te vidim i znam kako se zoveš…

– Sofija! Dolazi ovamo! Brzo! – prekinuo ju je nervozan poziv taman kad je htedoh upitati zašto me pita kako se zovem kad kaže da mi zna ime…

– Zove me deda! Ćao! – i odskakuta.

Deca se tako upoznavaju, valjda.

Gledam za njom i posmatram dedu koji mi dobacuje kratke poglede pune pomešanih misli i osećanja. Ne poznajemo se, ali on misli da dobro zna sve o meni. Ljudi su skloni takvom ponašanju. Da li sam i ja?

Ali zabavlja me pomisao da me doživljavaju kao vešticu. Pitam se da li me zamišljaju kako noću letim na metli i imam negde kuću od čokolade… Srećom da je srednji vek daleko iza nas, ovako, u dvadeset i prvom, bar neću goreti na lomači. A sve samo zato što kupujem razne trave jer pijem čajeve umesto kafe, koja je njihov eliksir života, i što ne jedem životinje, ne družim se s njima i ne živim kako je to uobičajeno i opšte prihvaćeno. A i stara sam, znači – veštica garant!

A onda mi je prišla Mao. Da mi “pokvari” zabavu.

– Kad postaneš mačka pustiće te na miru – kaže mi i smeši se.

Uputih joj osmeh i pogled pun ljubavi. Drugačije i nije moguće.

Izvalila se na klupu pored mene. Samo one to tako mogu.

– Fascinira me vaša sposobnost da se opustite; čak i kad je teško.

– Vi ljudi stalno vidite probleme na sve strane. Ja samo vidim trenutak i uskladim se.

– Ti si uvek usklađena.

– Možeš i ti.

– Učim.

– Nauči.

– Obožavam te, znaš.

Gledam je kako se tegli i valja i osmeh mi ne silazi s lica.

Neko prosto leči samim svojim prisustvom. Ništa ne mora da radi, samo da se pojavi.

Takva je i ona.

Odabrala je ime Mao. Ko zna zašto. Trenutak inspiracije, neznano otkud.

– Kako to da samo sa tobom mogu da pričam a sa drugima ne?

– Zato što ja to hoću. Druge nisu zainteresovane. Ljudi su postali vrlo nezanimljivi za razgovor.

– A vi ste neka posebna bića? – ne prestajem se osmehivati.

– Nismo. Ali volimo da mislimo da jesmo. – protegnula se samozadovoljno još jednom i prevrnula na drugu stranu.

– Ti baš znaš da uživaš u sebi. Ne misliš li da je to vrlo egoistično?

– Jeste.

– Kako jedna takva mudrica poput tebe može da bude toliki egoista?

– Moj ego i ego devojčicinog dede, na primer, se mnogo razlikuju. Moj ego služi meni a deda svom robuje. Zato vi pravite probleme a mi ne. To je jedna od razlika između vas i nas. – prede zadovoljno.

Posle ovog mogu samo da ćutim. I uživam u oblaku svetlosti koju zrači Mao.

Rođena je na ulici, živela je na ulici, na ulici se učila životu i naučila sve. Posmatrajući. Ne opirući se. Naučila se umetnosti opuštene budnosti. Držati do sebe i kad si ponizan…

– Da li su sve mačke iste?

– Da li su svi ljudi isti?

– Ti si skroz drugačija… Ne znam da li si veštica koja je postala mačka ili si mačka koja se pretvara da je veštica.

– Nisam ja drugačija, – gleda me sanjivo – ja sam jedinstvena a ti si drugačija. I to samo zato što nasedaš na njihovo mišljenje da si drugačija i time im dokazuješ da si drugačija i samo se vrtite u krug. Vi ljudi svim silama pokušavate da budete kao i svi drugi a niko ne zna kakvi su ti drugi stvarno i svi gledate okolo kakvi treba da budete i napravili ste sebi konfuziju od života bez pravog razloga, uklapajući se, jer nemate ni hrabrosti ni odgovornosti da budete jedinstveni, da budete ono što u stvari jeste. Da birate. Da odlučujete. Ja nemam problem s tim. Postani mačka.

– Ali ja nisam mačka. Trudeći se da postanem mačka, ono što nisam, biću kao i svi ostali, zar ne, trudiću se da budem kao neko drugi a ne ono što stvarno jesam.

Nije mi ništa rekla ali njen pogled je govorio: Znam da znaš šta sam mislila, poštedi me te igre.

– Stiže ti Milica.

– Mm? Ko? Gde?… – zbunih se.

– Opet pričaš sa mačkom?

I opet se osećam drugačijom.

Seda pored nas i počinje da mazi Mao.

Uhvatila sam pogled: Odoh ja, vidimo se.

Visoko podignut rep i zadnjica koja se njiše su ono što nam je pokazala pre nego što je nestala u grmlju.

– Ljubice, znam da ti nije stalo, ali pokušaj da privlačiš manje pažnje dokonih komšija. Znaš da može biti problema. Ionako već svi pričaju… – pogledala sam je – Dobro, dobro, kako hoćeš… – nije izdržala da se ne nasmeje.

Lepo je imati nekog ko te razume.

Sedele smo neko vreme u osmehnutoj tišini.

– Rekla mi je da treba da postanem mačka.

Trenutak smešne tišine.

– Dobro, – uzdahnula je, oči su joj veselo sijale – pošto planiraš da postaneš mačka, pretpostavljam da je moj zadatak da se pobrinem za ono što je sinonim za mačke.

– Ne znam na šta misliš. – gledam je zbunjeno.

– Idem da polako pripremim večeru, naravno. – i ode smejući se – Hoćeš li miša ili sir? – doviknula je ne okrećući se.

Zakikotala sam se umesto odgovora. I nastavila da uživam u tišini.

Da li sam spremna da budem mačka? Ne zbog miševa, naravno.

Primetila sam da mi deda one devojčice povremeno dobacuje mrk pogled. Otkud ljudima toliko nepoverenja? Iz straha, pretpostavljam. Koliko li je još straha u meni ostalo, kad obraćam pažnju na mrke poglede? Zašto još nisam postala mačka? Biti veštica ili mačka? Biti drugačija ili biti jedinstvena.

Mogla bih da prošetam. Hodanje me uvek opušta i pomaže da jasnije mislim.

Pogledala sam u smeru u kom je otišla Mao, u nadi da će odlučiti da mi se pridruži, ali nisam je videla.

Vazduh je mirisao u parkiću. Kasno popodne, letnja žega je prošla i ljudi su počeli da izlaze iz svojih domova. Deca su odavno na lici, njima ništa ne smeta, čak ni podnevna letnja vrućina.

I, došla je.

– Ti stvarno hoćeš da naljutiš dedu? – kažem joj čim sam primetila da mi se približila.

Namrštila se. Mislila je da je nisam videla. Zamišljeno ćuti. A onda:

– Kako si postala veštica?

– Nisam veštica, primetla sam te krajičkom oka kad si prilazila. I otkud sad to? Ako se ne varam, malopre si rekla da nisam veštica. – uđosmo mi u ozbiljan razgovor kakav samo s decom može da se povede.

– Videla sam te da pričaš s mačkom.

– I ja sam prošle nedelje videla tebe kako pričaš s vetrom.

Nije joj se dopalo što znam njenu malu tajnu. Namrštila se opet.

– Moj prijatelj Mrav je otišao na put pa sam zamolila Vetar da ga čuva.

Deca su tako divna, u svemu vide život.

Setila sam se kako sam kao mala devojčica pričala s ciglom i plakala zbog parčenceta koje je bilo okrnjeno jer sam mislila da joj je to srce i da će mi cigla umreti. Uporno sam ga vraćala na mesto odakle je otpalo i pazila da joj bude dobro. Više ne pričam sa ciglama ali nešto od te povezanosti se zadržalo u meni do danas. Pitam se šta bi bilo kad bi devojčicin deda to saznao, i osetih razdraganost.

– I? Da li se Mrav vratio? – trudim se da ostanem ozbiljna.

– Jeste. Evo ga ovde. – pruža mi otvoren dlan i pokazuje mrava.

Doobro…, šta sad da radim?

– Da sam na tvom mestu ne bih ga držala na dlanu jer, koliko god da si pažljiva, možes ga slučajno zgnječiti. Mislim da je bolje da ga vratiš gde si ga srela, mravi vole slobodu i treba to poštovati. Ako ga voliš.

Baš u tom momentu mrav je zastao, kao da čeka devojčicinu odluku, a onda ponovo krenuo, u smeru odakle je devojčica došla. Pogledale smo se.

– Volim ga. – i ode u smeru koji je sugerisao njen prijatelj Mrav.

Krenuh i ja, dalje u šetnju. Krug pre večere. Dobro je za apetit; i za stare kosti, setih se.

Mrav će biti vraćen gde pripada, mogu da odahnem.

Još uvek sam dete u duši, – bi mi drago primetiti – stalo mi je do mrava.

Eto, ipak sam drugačija. Ili sam jedinstvena? U čemu je razlika?

U tome da li sam mačka ili ne. Da li se služim egom ili mu robujem. Da li imam problem sa tim šta sam ili prosto jesam. Da li izražavam sebe ili pokušavam da istaknem svoju jedinstvenost. Da li odlučujem ili spekulišem.

Onda kad takozvane razlike prestanu da smetaju ili prestanu da podstiču diskriminaciju i pumpanje ega u bilo kom pogledu, do bilo koje krajnosti, ponosa ili poniznosti, kad ih prihvatiš, tad sedaš u svoju jedinstvenost. Prosto.

– Teško da ćeš sa takvim hodom postati mačka.

– O!, Tu si! – obradovah se.

– Mačka ne možeš biti samo u glavi, moraš biti mačka celim telom.

– Lako je tebi, nemaš šezdeset godina.

– Lako mi je ne zato što imam manje godina već zato što umem da koristim telo. Vi ljudi ga i koristite i ne koristite istovremeno. Krećete se i kočite istovremeno. Pogledaj onog što skuplja lišće. Mora da ga pokupi a ne želi to da radi. U razloge neću da ulazim. Energija mu se kreće u dva suprotna smera, ka pokretu i ka stanju mirovanja, odnosno ka vraćanju u početni stav mirovanja. I telo se koči. Ne zna šta da radi. Pod stresom je. Energija se povlači iz tela i ono lagano slabi i umire. Ako hodaš, hodaj celim svojim bićem. Unesi pažnju u pokret. I telo će ti uvek biti gipko. Ako ti pažnja luta, energija ti takođe luta – gubiš je. Budi prisutna u svemu što radiš. Biće ti mnogo lakše.

– Hvala ti.

Požurila je ispred mene i narednih nekoliko minuta zabavljala sam se posmatrajući demonstraciju umetnosti korišćenja sopstvenog tela. Na kraju, pa naravno, skok preko ograde. Savršen balans!, primetih.

I probala sam.

Obratila sam pažnju na telo kao da ga prvi put osećam. Kao da sam tek sad primetila da ga imam. Obradovalo mi se! Osetila sam dobrodošlicu, bez kritike: gde si bila do sada. Konačno sam hodala umesto da mi se hodanje dešavalo. Bila sam u svakom koraku. Osećala strujanje energije. Radovala se sa svojim telom. Smejali smo se zajedno. I za čas smo bili ispred kuće. Tačnije, ispred KA-PI-JE. Nije da nisam pomislila… Nije da nisam poželela… Nije baš ni toliko visoka! Ipak, bilo bi to previše, pomislih, i samo uđoh u dvoršte.

Posle večere nam je došla u posetu.

Povremeno dođe da prespava i počasti se porcijom sveže pavlake, koju obožava.

Ima svoju fotelju. Kaže da joj se dopada boja, podseća je na psa iz susedne ulice s kojim voli da razmeni iskustva; samo što mi se, nekako, čini da pas ne deli njeno mišljenje. A kaže i da fotelja voli nju, zavali je taman kako treba.

Obično pogledamo film, razmenimo ljubav pogledom i odlutamo u carstvo snova, tako povezane.

Oduvek sam se divila mačkama, ali Mao je za mene nešto posebno. Često je nazivam: Velika Mao. Ili: moj Anđeo, jer se pojavila kad mi je to bilo očajno potrebno – kao da je znala. Mačke imaju dubinu koju nisam osetila ni kod jedne druge „životinje“ (kako ih mi ljudi nazivamo), ali ni kod ljudi, bogami. I leče. Snažna, zdrava energija. Moć koju još ne poznajem.

– Znaš, Mao je došla da me potpuno isceli.- rekla sam jednom mojoj Milici pre spavanja.

– Kako znaš da si u pravu?

– Ne znam. Samo osećam.

– Pa, da budem iskrena, jesi drugačija od kada je tu. A i ja imam više energije.

– Mogu da sanjam šta hoću. U snu i na javi. – prenu me Mao. Nekad, kada bi nešto htela i bilo joj dosadno da čeka da obratim pažnju na nju, ubacila bi mi se u um slikom ili mišlju. Prvo me je plašilo a onda sam se navikla.

Pogledala sam Milicu:

– Idem da pričam malo s mačkom. – nasmejala sam se; i dobila pogled kao odgovor.

Ispružila sam se na trosed pored fotelje koju je Mao prisvojila.

– Možeš da sanjaš i na javi? Hoćeš reći da možeš da sanjariš?

– Ne. Mogu da sanjam. Kad spavam sanjam šta hoću, kad sam budna sanjam šta hoću.

– Aha, hoćeš reći da sama odlučuješ šta ćeš raditi u životu? A i san i java su samo isti život.

– Ili isti san. San je život koji je san koji je život koji je san…

– Sanjaš li nekad noćne more?

– Na greškama se uči.

– Divna si, znaš. – uvek me iznenadi i nasmeje.

– Reci to ovom gušteru koji se vari u mom želucu.

Neko vreme smo ćutale. Ona u toj svojoj mačjoj meditaciji a ja u razmišljanju da li sam dobar čovek ili ne.

– Ti si uvek ti, bez obzira da li spavaš ili si budna. Iako vi ljudi nikad niste budni. Stvarno budni. Budnost podrazumeva svesnost, a vi ste komično nesvesni. Jedino što je uvek isto i nepromenljivo si ti, menjaju se samo stanja u kojima si. Što bi trebalo da bude svestan čin. Kad sanjam mogu da budem ko i šta hoću, takođe i kad sam budna mogu da budem ko i šta hoću. Ako poželim da budem pas – odem u san. U snu je promena mnogo brža. Ovde bih morala dugo da čekam da do preobražaja dođe. Trebalo bi da fizički umrem i ponovo se rodim. Ovde, u budnom stanju, mogu da budem lovac ili prosjak, lenština ili učiteljica, plemenita ili đubre… U snu mogu da budem kuća, drvo, sunce, gušter, cvet, ljudsko biće… Šta god poželim ja to mogu da postanem. Jer znam način kako to da postignem. I, kao što nećeš ići u pustinju da pecaš pastrmke, tako ni ja neću ovde pokušavati da postanem žbun trubastog jasmina. Bar ne u roku od pet minuta.

– Priča se da neke osobe mogu i to.

– Čula sam, ali ja to još ne umem. Možda u jednom od, kako vi ljudi kažete, sledećih života, ali danas još ne. Iako nema više od jednog života; života koji traje, traje, traje… i samo se priče koje pričamo menjaju.

Osvesti to ako želiš da postaneš veštica.

– Mnogi pričaju da već jesam veštica. – nasmejah se.

Ako odlučiš da si veštica, onda jesi veštica. Ali radi na tome da budeš moćna veštica a ne strašilo za malu decu. Veštice znaju da se pretvaraju u mačke.

– Misliš, zamislim sebe kao nešto i glumim tu ulogu?

– Ima više vrsta glume. Imaš ovu uobičajenu koju gledaš svako veče na TV-u, imaš onu prevarantsku kad te neko laže da bi ostvario neki svoj interes na tvoju štetu i sl., i imaš nesvesnu glumu kad ljudi pokušavaju da budu ono što nisu, recimo srećni a ustvari su nesrećni. Srećem povremeno ženu, koja je očigledno negde čula da treba biti pozitivna i srećna, i koja se stalno šeta s glupim osmehom na licu trudeći se da bude srećna i pozitivna. I, naravno, nameće tu svoju ideju i drugima. Ali, ona samo glumi srećnu ženu. Ona je tužna. Ona je tužna-žena-koja-glumi-srećnu-ženu. I to se vidi. Zašto je tužna, ne znam, u to ne ulazim, to i nije bitno za ovu našu priču. Ne treba da glumiš.

– Kako ti znaš sve to?

– I ti možeš to da znaš, ali se nikad ne zapitaš. Iako to i nije neko znanje, samo umem da dobijem odgovor kada mi je potreban. Sve što ti je potrebno je već u tebi. Treba samo da se zapitaš i zatražiš. U tišini. Miran um, blago srce i dobra volja. Ništa više nije potrebno.

Ćutim.

– Ako hoćeš nešto da budeš, moraš to da budeš. A ne da budeš neko ko pokušava da bude neko. Ili nešto. Prosto. Ako znaš ko si, i ne zaboravljaš to, sve je lako. Samo menjaš stanja bića. Dok saamo biće ostaje nepromenjeno.

– Ali svi smo mi božanska bića, savršena i fenomenalna…

– To su oni koji znaju šta su, – prekinula me je – ali oni koji ne znaju da su božansko biće, a čuli su nešto o tome, misle o svom egu da je savršen i žive život u iluziji i, često, paklu. Pobrkaju sebe i svoju ličnost. Robuju neznanju.

– Moram da razmislim o svemu što si mi rekla.

– Imaš celu noć pred sobom. – protegla se i žmirnula sanjivo.

– Ne mogu da razmišljam ako spavam.

– U snovima razmišljaš u slikama i iskustvom. Ostani svesna u snu i iskusi šta želiš. Dok ti se telo odmara.

Zavrtelo mi se u glavi.

– Dobro, – nasmejah se – sanjaću da sam mačka. Možda se umudrim kao ti.

– Možda se sretnemo.

– Mm? Gde? Šta?!

Ništa nije rekla, odlučila je da me ignoriše, samo se opustila i otišla.

Krenula sam za njom. Sećam se toga.

I probudila se. Primetih.

– Mmm… majčina dušica! – cela kuća je mirisala na čaj.

Ustala sam, protegla se… Setila se! Pogledala ka fotelji – moje učiteljice nije bilo. A ni sećanja na moje snove. „Na greškama se uči.“, zasvetlela je misao u umu.

Tog dana je nisam videla.

Ni sedećeg.

Milica mi jednom reče da sam mjaukala u snu. U snu kojeg se ne sećam. Ali vredno pokušavam.

I kad zatvorim oči, vidim je ponekad. Gleda me. Strpljivo. Mudro. Moj Anđeo.

Kako je došla tako je i otišla. Nenajavljeno. Iznenada.

Donela je svetlo. Odnela tamu. Promenila mi život.

Velika Mao. Moj Anđeo.

Ljubav u telu mačke.

A u bašti obližnje crkvice počeo je da raste žbun trubastog jasmina. Samonikao, pričaju vernici.

esmi