Zrenjanin, grad koji umire, kažu. Nekad mesto srećnih, kulturnih i pristojnih ljudi. Sećam se. Danas mesto nezadovoljnih, nezainteresovanih, duhom mrtvih i siromašnih »ljudi« koji očekuju da se grad promeni da bi i njima bilo dobro, »ljudi« nesvesnih da grad čine njegovi žitelji, a ne obrnuto.Grad bez pitke vode, celu deceniju. Ali nema veze, zašto bi se oni nešto cimali. Čekaju da se problem reši sam ili da ga reši neko drugi. Grad u kojem sve propada ali nam treba uglančan trg da Ceca falšira na njemu, da ljudi imaju gde da sednu i provesele se malo jer život je težak… Grad kojem trebaju i splavovi na stajaćoj vodi jer nema dovoljno kafana naokolo a zelenila je ionako previše, je l’… Taman da preko ograde bace malo smeća i da im dete ima gde odmah da piški – super, bar ne moraju u toalet da ga vode, neće se primetiti na vodi ništa… Grad gde oni koji sebe postavljaju na sam vrh evolutivne lestvice smeće bacaju preko terase, kroz prozor, svugde po ulici koja je za mnoge i javni wc – super! Pa bože moj, tako nešto se, prirodno, radi na ulici, po ćoškovima ili bilo gde, može i u prolazima između zgrada, pored prehrambenih prodavnica… Jer mi smo superiorna bića na ovoj planeti! Grad licemera. Grad nasilja. Nasilja nad ljudima i nasilja nad životinjama. Grad kojeg se sramotim. Grad u kojem žive »ljudi« bez sadržaja, neodgovorni »ljudi«, »ljudi« kojima sve smeta, »ljudi« zaokupljeni isključivo kritikovanjem, ogovaranjem, dokonim sedenjem na klupi i posmatranjem prolaznika, zabadanjem nosa u živote onih malobrojnih koji, za promenu a i na neprijatnost onim prvim, nešto čak i rade u svom životu, kojima je do tog nečeg stalo!, a i ne daj bože da je uspešan u tome…!
Juče su četiri mala života ugašena. Ostavljeni su (u kutiji, pred kapijom) ljudima od strane »ljudi« koji probleme rešavaju tako što ih prebace drugima. Ali koga je briga. To su samo kerovi. Ili: to su samo mačketine. Rodi se, pokupiš i baciš. Crknuće već za nekoliko dana od gladi i žeđi. Pa šta. Mi smo ljudi a oni su samo primitivne životinje.
Nedavno je jedna ulica »očišćena« od mačaka, vlasničkih mačaka, mačaka koje neko voli i smatra ih svojom porodicom. Neko ko ima visoko mišljenje o sebi, a u stvari običan manijak, ubijao ih je i bacao pred kapije komšijama. Dvema mačkicama su odsečene šapice i ostavljene su na ulici da iskrvare… Vlasnicima životinje je žao da je sterilišu ali im nije žao da joj bebe bace i time ih najsurovije ubiju! Primera »ljudske« »superiornosti« ima beskonačno mnogo… Ali koga je briga.
Bolje je da se ulicom šeta manijak nego mačka ili napušten pas. Mačka će im ogrebati dete!, zaraziće ga nekom gadnom boleštinom!, ker jedva čeka da nekog ujede…, kerovima i mačkama nije mesto ne ulici ( i nije, ali recite to »ljudima« koji ih bacaju na ulicu kao gore pomenuto smeće). A manijak… Šta može manijak? Koga je briga, oslobodio ih je komšijske mačketine koja im tu samo smeta. Drži glodare na distanci, izneđu ostalog… A manijak ima dete, ili će imati dete…
Danas »ljudi« ne uče decu (unučiće) saosećanju i poštovanju već podstiču agresivnost, tolerišu nasilje…, iživljavanje… Ali kad se desi da im dete strada kriva je država, društvo… svi samo ne oni. A dete odraste. Kao što su i oni odrasli, lenji da se bar obaveste, kad već neće da se pristojno obrazuju.
Ako nečije dete iz mržnje ili obesti osakati, mrcvari ili ubije štene, tek rođeno mače ili odraslu životinju, taj neće kasnije zabosti nož drugaru u stomak ili pucati u njega zbog bog te pita već čega i neće silovati nečiju ćerku… Neeee… To se dešava nekom drugom, tamo nekima, nekim budalama, njihovo čedo će možda samo pregaziti mače biciklom, izvadiće mu oko ili uraditi nešto slično, beznačajno… Šta ih briga. Samo da ne bi svoje dragocene sive ćelije zamarali odgovornim vaspitavanjem. A i ko još danas voli i uči ljubavi i poštovanju? To je tako passe…
A i policija… Bože!?! Nemaju drugog posla nego da brinu o tamo nekim uličnim životinjama! Iako im zakon to nalaže. Iako im je to posao ZA KOJI PRIMAJU PLATU!
Njihovo je da brinu da ja ne prebijem manijaka (psihopatu). Ali i da me opomenu ako dam hranu napuštenoj životinji. Jer se ni to, kao, ne sme.
Ma sve je u redu, samo da nam je kafića, rijalitija, kockarnica, splavova, dilera po školskim dvorištima… i “novaca”!, i da nema na ulici nikakvih mačketina i keretina – to sve treba pobiti.
Ali bolje je da nemamo “novaca”!, jer kako bismo kukali po vasceli dan kad bismo ih imali?! I šta bi nam bilo opravdanje za agresiju i nezadovoljstvo? Ovako smo razočarani i nasilni s razlogom pa šta fali ako iskalimo bes i frustraciju na nekakvoj prljavoj mačketini ili bespomoćnom štenetu!
Ne smem da izađem na ulicu jer svaki put strahujem da ću ugledati još neko izmrcvareno malo telo pored kojeg mirno prolaze pošteni građani.
U gradu u kojem baš svi jadnici misle da su unesrećeni pravednici.
Ovaj grad i treba da umre.
Da bi se rodio nov.
(tekst je iz 2014.god.)
esmizabeleskarka 