Mrave,
tebi
Ona
reloaded
Dozivam je danima
Nema je
Danas shvatih
Da je samo ne čujem
Upamti da nijedno ljudsko stanje nije trajno, pa se nećeš preterano radovati sreći, niti suviše tugovati u nesreći. Kaže Sokrat.
Cvrc.
Mislim da ovo nesrećno stanje predugo traje.
Hvatam se za slamke: Saturn ovde i onde, aspekt ovaj i onaj… Nisam ja kriva, zvezde su takve…
Ili: Loša sam osoba, zato mi se dešavaju loše stvari u životu…
Ili: Kako da meni bude dobro kad je beda svugde oko mene?
Ali, može Saturn biti bilo gde, kad je zima ne nose se majice kratkih rukava. Prilagodiš se!
Ona će, naravno, reći da sam sama za sve odgovorna.
I verovatno je u pravu.
Svejedno. Kako da promenim stanje bića kad osećanja luduju? Kako obuzdati podivljalog konja?
Kad te izneveri i ostavi neko u koga imaš apsolutno poverenje i koga voliš beskrajno bol postaje nepodnošljiva.
Nekad si u bedaku i patiš ali se nadaš izlasku iz te patnje i nekoj boljoj životnoj priči, nastavljaš dalje, ali nakon nebrojano mnogo patnji sve postane besmisleno. I odjednom više ne znaš šta želiš u životu. A samim tim, ni da li želiš život sam. Takav život. Opet.
Zovem Je u pomoć. Tražim mudar savet. Tražim šut u zadnjicu, da me izbaci iz jarka. Tražim šamar. Može i saosećajno: »Razumem te potpuno…« Ali Nje nema.
Dosadila sam joj, verovatno.
Sve znam. A, opet, ništa ne mogu.
Ili uspem na dan/dva, pa se opet skotrljam u jarak. Pun blata. Lepi se za mene, ulazi u nos, u usta, u oči, za vrat… Ne mogu da diišeeem!
Sećam se nekog davnog vremena i opaski prijatelja kako mi fali životno iskustvo. Pogrešno razumeh i krenuh u život. Sakupih laži, tugu, strah, bol, tu i tamo nešto radosti… I završih sa shvatanjem da mi je falilo životno iskustvo znanja koje sam stekla čitajući i razmišljajući, a ne životno iskustvo onih koji ne traže – a koje će me zakopati.
I šta sad?
Ćutim i posmatram mačku.
Kad ima problem – reši ga; kad nema problem – spava.
Kad joj okruženje ne odgovara – promeni ga; kad joj odgovara – spava.
Kad joj se igra – luduje po kući; kad joj se ne igra – spava.
Kad je gladna – jede; kad je sita – spava.
U prevodu – opuštena je, i uvek u trenutku.
– Eto, počni odatle.
Pojavila se konačno!
– Nisam se konačno pojavila nego si ti konačno ućutala i možeš da me čuješ.
– Ceo svet mi se srušio! – krećem odmah u napad – Ne mogu da kontrolišem osećanja! Ništa od svega što znam ne pomaže! Ne mogu da se opustim kad je budućnost kojoj sam se nadala i koju sam želela izgraditi i u koju sam ulagala celu sebe – uništena! Sve je besmisleno!
– Pa ubij se onda.
– Kad bi to išta rešilo možda i bih.
– Znači, nećeš da se ubiješ, nećeš da živiš, nećeš da uradiš nešto dobro za sebe… Pa šta onda hoćeš?
– Eto, sad vidiš u kakvom sam problemu..
– Taj problem moraš da rešiš sama. Pričanjem samo skrećeš svoju pažnju s problema. Sa rešavanja problema.
Ne kažem da nije dobro iskomunicirati, jako je dobro!, ali ponekad i ta komunikacija, kao i ćutanje, može da te skrene s puta, može postati izbegavanje rešenja. Komunikacija ti pomaže da postaneš svesna problema ali da bi ga rešila moraš ući u tišinu, osetiti jad celim bićem, bez osude i izbegavanja, samo gledati i osećati, koliko god bolno bilo, i probudićeš se s rešenjem. Za svaki slučaj ga zapiši, jer ćeš ga zaboraviti.
– Kako ono što je unutra izneti napolje? Kako znanje, uvide, materijalizovati u životu? Pretvoriti to u iskustvo. Živeti to! Kako?!
– Mogu da ti kažem, ali to će samo biti još jedna informacija u tvom umu koju nećeš znati kako da iskoristiš. Bolje je da sama dođeš do saznanja. I, nadam se, uspeš da ga primeniš.
– Ne mogu da se opustim, nikad nisam osećala ovoliku napetost u telu, ovakvo cepanje iznutra, ovoliku nesposobnost da donesem odluku i držim je se… Kad se utišam i imam usmerenje sve je uredu, ali to kratko traje i već sledećeg dana osećanja počnu da me vuku u hiljadu smerova i nisam u stanju ni da se utišam a kamo li da se setim šta sam htela i kuda sam krenula prethodnog dana i za tren se nadjem na dnu, kao stara, pohabana, mokra krpa ili polumrtva kišna glista zarobljena u barici nakon pljuska…
– Miluj mačku petnaest minuta.
OK, ovo me je zaustavilo.
– Da milujem mačku? I to će rešiti moj problem? – ovo je zvučalo kao: Je l’ ti to mene malo…?
– To će ti pomoći da se smiriš. A onda ćeš moći da vratiš pažnju u sebe umesto da je rasipaš na milion svojih strahova. To će ti polako vratiti energiju, što će ti pomoći da rešiš problem. Trebaće ti vremena, istina, ali od tebe zavisi koliko.
– Hoću da prestane odmah! Hoću svoj život nazad!
Uzdahnula je i nestala.
To mi je pomoglo da uvidim da se opet vraćam na staro, ne slušam savet već nastavljam da hranim agoniju i haos u sebi.
Pogledala sam mačku. A pošto one, te male veštice, sve osećaju, pogledala je i ona mene.
Trenutak tišine za obe.
Prišla je, uskočila u krilo, zabola mi kandžice u butinu – naravno, smestila se kako joj odgovara i nemo zapovedila: mazi.
Ljubica je u moj život ušetala pre nekoliko dana. Narandžasta maca. Ješna kao Garfild, ali umiljata i mila kao jagnje. Ništa ne priča, samo se mazi. Tiha. Pažljiva.
Od životinja sam mnogo naučila, čak više nego li od ljudi, i pitam se zašto li se Ljubica baš sad pojavila u mom životu i kakvu je mudrost došla da mi prenese?
Njena tišina je polako prešla na mene.
Osetila sam njeno milo srce i primetila svoje uznemireno.
Zašto je uznemireno?
Povređeno je.
Povređeno, iznevereno… A ko mi je kriv kad od drugih očekujem previše. Ko mi je kriv što u drugim ljudima tražim sigurnost i sreću. I zašto želim taj svoj život nazad? Da li ja uopšte želim takav život? Jesam li bila srećna živeći tako? Zadovoljna?
Sećanja i osećanja su se opet uskomešala. Polako me je počela hvatati i panika, i strah da ponovo upadam u hladan bezdan iz kojeg ću danima s mukom da izlazim.
Prenula me je kandžica u butini.
Čemu ja to poklanjam pažnju?
Kakvi me to programi vode kroz život?
Koliko spavam a koliko sam svesna u životu?
Pogodila me je realizacija da sam samo skup reakcija na dešavanja oko mene a nesvestan učesnik u životu.
– Uh!
– Da li sam ti ikad spomenula odgovornost?
To baš i nije bilo pitanje, više nešto kao podsećanje, znala sam.
– Glava mi je prepuna i sve zaboravljam.
– To je zato što ne znaš da usmeravaš pažnju i energiju. Zaboravila si i to.
Podsmeva mi se. S pravom.
– I lenja si, naravno. To je zbog niskog nivoa energije kojom trenutno raspolažeš. Uskoro će sve biti dobro, stabilizovaćeš se. Kroz teškoće se uči. Kad već drugačije nećeš.
Istina je, nisam bila zadovoljna svojim dosadašnjim životom. Nije ni čudo što je sve krenulo da se ruši. A, s obzirom na svoje stanje bića, to nisam mogla da doživim nikako drugačije do kao katastrofu. I želela sam iz sve snage da održim postojeće ili popravim, zakrpim, pocepano umesto da se otvorim promeni. Promeni za kojom žudim iz dubine sebe. Grčevito sam se držala nečeg samo iz sopstvene slabosti i nesigurnosti, iz svog zaborava. Ptica koja se plaši da izleti iz kaveza jer ne zna šta je čeka napolju. A sad sam kao bivši dugodišnji zatvorenik koji je na ulici i ne zna gde da krene.
A zatvor nije bio ništa drugo do moj um.
Ljubica je ustala i otišla da jede.
Ali njena tišina je ostala.
– Sad znaš?
– Znam.
– Ali se i dalje plašiš.
– Malo. Treba da krenem iz početka…
– Ne. Nema novih početaka, nastavljaš svoj život, obogaćuješ ga dalje. Samo od sada biraj drugačije.
Ako opet naiđeš na problem, uđi u svoju tišinu, vrati se u sebe, ne dozvoli da ti se rasipa pažnja jer će te to energetski iscrpeti i bićeš na istom mestu gde si bila do danas. Slušaj svoje srce, uvek će ti reći da li si na pravom putu. Voli svakog ali ne zaboravi sebe. U problemu si upravo zbog toga. Prevelika ljubav usmerena prema drugima na uštrb svojih potreba. Nikad ne zaboravi sebe.
– Ko si ti, ustvari?
– Ja sam ti, ja sam ja, ja sam sve, ja sam ništa, ja sam ništa što je sve…
– A ko sam ja?
– Eto ti tvog »novog« života. Kreni.
esmi
esmizabeleskarka 