ONA

Dragoj

UPOZNALA SAM JUČE JEDNU ŽENU

Pisanje je način
da se zaustaviš
promeniš brzinu
i pričaš tiho

Upoznala sam juče jednu ženu. Vremešnu. Poznajem je odavno. Od uvek. I upoznajem je ponovo; povremeno.

Kaže da nema ime. Kaže i da nije žena. Kaže da obilazak Zemlje oko Sunca nema veze s njenim godinama. Kaže da ne zna koliko ih ima. Kaže još svašta. Ali… Retko se srećemo.

Pitam je:

– Šta da radim u životu?

Ona ćuti i smeška mi se.

Dobro, ja već radim nešto u životu… A šta je život? I šta, za boga miloga, treba raditi u tom životu? Da li stvarno postoje dužnosti i obaveze? Da li je dužnost i obaveza biti dobar? Biti pošten? Biti vredan i radan? Biti koristan? Biti bilo šta!? Ili nas to neko zajebava!

Ona se smeška. Čuti i dalje. Ali, ja se čudno osećam.

– Imaš slobodu izbora i odgovornost. I slobodu da preuzmeš odgovornost ili ne. Možeš da radiš šta god hoćeš ali budi spremna na život u skladu sa svojim izborima. Možeš da koristiš svoje sposobnosti tako što ćeš povređivati druge a možeš doprineti njohovom i svom razvoju. Možeš krasti, tući se, mrzeti, varati, ali da li si spremna da ostatak života provedeš bežeći od društvene odmazde i kazne?

– Neki se mnogo dobro skrivaju…

– Da li želiš to?

– Dobro, nisam ni htela da kradem i tučem se! Šta da radim u žvotu?

Tišina.

U meni praznina. Ali ne ona Budina.

Šta ja hoću od života? Da li iko zna šta hoće od života? Da li iko zna šta je život? Ja znam samo neke teorije, tuđa mišljenja i iskustva.

– Šta da radim u životu?

Tišina.

– Šta da radim u životu?

– Ti si lenja.

Tišina s moje strane.

Sve što hoćeš možeš da ostvariš uz malo rada i truda, ali ti ništa ne pokušavaš. Lenja si. Odabrala si inertnost, živi sad s tim.

– Ali ja to ne želim!

– Ne samo što si lenja nego si i lažov.

Opet tišina s moje strane.

– Jadna ti – znam. Čak i glumiš žrtvu.

Razotkrivena ja. Golišava. Nigde zaklona. Šta mi ostaje nego:

– U pravu si.

– U redu, prvo se seti da uvek postoji izbor između bar dve mogućnosti. Onda se seti i da imaš sposobnost, iliti slobodu izbora, seti se i da nosiš odgovornost za svoje izbore i odluči. A onda samo idi dalje tim putem. Kad se umoriš sedi i odmori ali ne okreći leđa cilju i ne prepuštaj se kukanju, to vodi u zaborav.

– Ali, šta da radim u životu?

Mrk pogled.

Neprijatno mi.

– U SVAKOM MOMENTU imaš mogućnost da iskoristiš svoju slobodu izbora. Ako ništa drugo onda možeš da odabereš svoje emotivno stanje. Prepoznaj u kom si sada i promeni ga u neko iz kojeg možeš lakše funkcionisati i valjano odlučivati. Iz »Jadna ja«, veruj mi, nećeš ništa pametno i korisno smisliti.

I ode.

Dobro, nije da mi to što priča nije poznato… A i nervira me što sve mora da mi crta…

Nije prijatno kad znaš da neko zna da ležeš i vidi predstavu koju izvodiš svetu i sebi. Počneš lažući druge, završiš čažući sebe. I sve odnese zaborav. I nema povratka ako na vreme ne primetiš.

Valjda su zato izmislili svevidećeg boga, da bi se probudili povremeno.

A Ona je kao taj bog – sve vidi.

Srela sam je ponovo posle nekoliko dana.

– Šta da radim u životu? Šta je smisao sega ovog? Šta je, bre, smisao života!?

Ona opet ćuti.

Zaćutim i ja.

– Sad si na dobrom putu.

– Sad sam u konfuziji! Kakav dobar put?!

– Zaćutala si.

– OK, hoćeš da kažeš da je bolje da ćutim nego da te maltretiram ponavljanjem glupih pitanja?

– Ne.

Uzdahne:

– Još uvek izigravaš žrtvu.

– Ne izigravam žrtvu! Ja jesam žrtva! Žrtva sistema! Žrtva vaspitanja! Žrtva društva! Žrtva kako god okreneš!

– Eto.

– Šta »Eto«?!

– Moraćeš da se zaustaviš.

Krenula je još jedna navala besa ali…

– Znam da ti je teško, ali moraćeš. Ako želiš nešto da promeniš. Ako ne želiš, onda nastavi dalje kao do sada.

– Ništa ja tebe ne razumem!

– Znam.

– Da li ti to namerno unosiš dodatnu konfuziju u moj ionako konfuzan um?

– Možda.

Sad već na ivici živaca odmahnem rukom s namerom da završim razgovor.

Ona ćuti. Pažljivo ćuti.

Posle nekoliko minuta tišine agresija u meni je skoro nestala:

– Izvini. Želim da znam.

I konačno ućutim.

– Neke stvari se prosto znaju. Ne razmišljaš a znaš. Kad razmišljaš ne znaš. Intelektom se ne može sve. Koristan je ali ga povremeno treba utišati, pauzirati, da bi se znalo. Smisao života nećeš saznati glavom i silom. Šta da radiš u životu je stvar tvoje prirode, odluka tvog bića, a ne intelektualna kalkulacija.

Ćutim.

– Svaki put kad si uznemirena, kad ti je um konfuzan, zaustavi se.

Sećaš se: UVEK, na svakoj raskrsnici, možeš da biraš kuda da kreneš. UVEK možeš da biraš između bar dve mogućnosti.

Znači, kada primetiš da ti je um uznemiren možeš da nastaviš da se nerviraš a možeš i da se zaustaviš. Moje je iskustvo da je bolje zaustaviti se. Preuzmi odgovornost za svoje postupke i zaustavi se. I onda samo sedi. Miruj. Ostani budna i mirna. Kad se nemir dovoljno utiša vrati se na problem koji te je u to stanje doveo i samo osluškuj. Ne razmišljaj! Samo osluškuj! Ako iskreno želiš rešenje ono će doći. Ne postoji problem koji nisi u stanju da rešiš. Sedi. Utišaj se. Osluškuj, očekuj da čuješ. Otvori se. Ništa drugo nije potrebno.

I ode.

Sedim. Slušam. Slušam. I slušam… I počinjem da se nerviram!

– Šta mi ta baba tu napriča! Kakva sloboda izbora! Kakve raskrsnice! Kakvo crno zaustavljanje! Ko je ikad video da se nešto može postići sedenjem i nerađenjem! Lako je njoj, odživela je život i sad može da sedi i ništa ne radi! Ja ne! Od mene svi nešto očekuju! Ja treba da smislim šta da radim u životu, drugačije život nema smisla!  Ako ga uopšte ima…!?

I opet me beznađe povede svojim putem.

– Zašto uopšte živeti kad na kraju ipak umreš? Zašto uopšte raditi bilo šta?! Zivot je ionako pretežak i surov, zašto se mučiti? I na kraju umreš! A što ne odmah? Zašto biti mazohista!?

I opet sam na mestu odale nema dalje. Bar naizgled. To je to – kraj odmah! Rešen problem!

»Glumiš žrtvu«, setih se Nje.

– Lenja sam, neodgovorna, lažov i glumim žrtvu.

Umorna sam odjednom.

– Lenja, lažem, glumim. I neodgovorna!

Neodgovorna!?

Ja?

Neodgovorna?

– OK, a ko me je doveo u ovakvo stanje? Ja.

Tišina. Praznina.

Šok.

– Bila je u pravu!

I sela sam. Zaustavila se. Sve je stalo. Napetost je čilela. Glava je izgubila bar kilogram na težini. U grudima se nešto otvorilo. Kao cvet. Kao prozor. Sunce je ušlo. Suze izašle. Teret otplovio. Smeh pohrlio.

– Ko me je terao!?

Suze i smeh:

– Ko me je terao!

I sad znam: mogu da biram.

I sad znam: mogu!

I sad znam: ništa ne moram!

I sad znam: Srce!

I sad znam da ćutim.

Stop.

Hvala.

*****************************************

Sedela sam pored jezera kada se opet pojavila.

Sedele smo zajedno i gledale mreškanje vode. Ribice. Žabe. Let gugutke. Mrave. Travu. Sunce. Radoznale poglede prolaznika… Vrane su nešto glasno raspravljale. Žabe se dozivale. Jedna mačka me je studiozno posmatrala.

– Šta je smisao?, upitala je.

Stomak zaboli od smeha!

esmi